...............

Nikako nije mogao da započne rečenicu. Samo je želeo napisati pismo sastavljeno od nekoliko rečenica, ali ne, nikako. Ko zna koji je papir po redu završio u korpi za otpatke, papir sa započetom rečju, ispisanih nekoliko slova i kraj.

Razmišljao je kako je moguće sve to što pleše oko njega. Da li je to nečija šala, igra, igrica, šta već. Ali, dugo, mnogo dugo, to se može izbrojati hiljadama izlazaka i zalazaka sunca, on nije osetio taj prijatni… Ubeđen pre mnogo vremena, odlučio je da iz srca istrgne, pokida sve niti, čvrsto ubeđen da je kraj i da nikada više neće pokleknuti pred naletom...

Uznemiren je, samom sebi priznaje tu, u praznoj sobi bez svedoka, da je uznemiren i da… Zar nekoliko sitnih, nevidljivih događaja može da probudi vulkan, pomislio je, zar nizovi lažnog mira koji je vešto čuvao mogu tek tako da izbrišu vetrovi mirisa?

Naravno, već duboko je plovio mrak, istinski pokazatelj prolaznosti vremena, a tako i dana koji je započeo sa… Žmureći, osećao je neke sitne kapi koje su se slivale niz lice. Ne, nisu to suze, nikako, možda ledeni znoj nespokoja, možda groznica vrele noći. Činilo mu se da niz njegovo lice u tami klizi neka meka, nežna koža, da ga...

Ne, nije, čini mu se, ili možda on kroz tamu ne vidi baš najbolje. Sanjao je, učinilo mu se da na dlanovima drhteći nosi neku minijaturnu senku, podizao ju je kroz san mukom, podizao sve više, da visoko stoji, da može da je… Sanjao je, sanjao je da nečija kosa kao pamuk klizi po njemu, sanjao je da...

Mnoge snove je sanjao te noći. Nijedna avet, utvara… Miran, ravnomerni niz osećanja prijatnosti nosio je njega kao čarobni ćilim, da plovi...

Tamo negde, baš daleko, negde na kraju horizonta sveta koji poznajemo, u nekom nepoznatom prostoru, lebdeo je kao u snu, raširenih krila...