Akvaponija

Štafelaj je bio njen izmišljeni svet. Sve što ju je tištilo razmazala bi po platnu. Tu si mogao naslutiti suzu, uhvatiti uzdah, nazreti ravnicu. A najmanje ravnice beše u njoj. Kaskade i slapovi osećanja pretočeni u ono što bih stvarno, laka srca, mogao nazvati umetničkim delom.

Onako detinjasto zamišljena, slikala je samo u majici i donjem vešu. Spoj erotike, intelekta i izgubljenosti je ono na šta nisam nikada bio imun. Ne bejah ni ovaj put. Tu su mi reči odbijale poslušnost, srce hvatalo svoj ludački ritam i najsirovije sam je hvatao za struk, rušeći stalak sa tri noge. Boje bi se razmazale svuda po sobi. Platnu. I slika je dobijala drugu dimenziju. Treću. Pravu. Podsećala bi na one pred kojom stoje nadobudni i dosadni poznavaoci umetnosti. Gledaju i daju svoj sud o igri na slici.

Da li će neki od njih nekada videti kako me je gladna krvi grizla za vrat? Kako sam joj ostavljao tragove ulja po grudima. Leđima. Niže... Ne. Ne mogu ti istančani umovi dopreti toliko daleko. Njihov spektar određuje razum, a mi smo plesali životinjskim instinktom. Znojavi i iscrpljeni, privodili smo delo kraju, bez autorskih pečata.

„Znaš li šta je akvaponija?“ jela je sendvič i kažiprstom lizala kečap.
Uvek je bila korak ispred. U informacijama, interesovanjima, vođenju ljubavi. Znala je da izvadi glupu situaciju, kada bi me ostavila bez teksta. Objašnjavajući mi kako se loži na gajenje biljaka iz vode, gde izmet ribice igra ulogu stajskog đubriva, strpljivo je završavala obrok. Biljka uzima od ribe, a riba od biljke. Kaže: „To ti je zatvoren sistem“. Bili smo dosta zatvoreni, ali izvan bilo kakvog sistema. Uređenja. 

Nastavljala je o svojim neshvaćenim projektima, ugašenim muškarcima i porodu. Ćutao sam i čekao da drugi put opet uđemo u apstrakciju. 

Izložba je bila veoma posećena. Skup ispeglanih odela i probranih košulja, skupih kolonjskih voda i rečnika sa čačkalice. U pratnji čudnog tipa, čija faca mi je ličila kao da se bliži dželatu, a ne samostalnoj izložbi, prepoznao sam koleno koje je razgrnulo pripijenu crnu haljinu. I poželeo sam opet isto. Ona naša umazana prodata je za pozamašnu svotu. Da krasi neki kabinet, gde će gomila bledih tipova zuriti i tražiti smisao. I nikada neće osetiti miris dva tela. Niti čuti krike ejakulacije boja.

Radisav Rade Aničić