Alarm

U sumrak, na klupici sa najlepšim pogledom sa Kalemgdanske (ili bilo koje druge) terase.  

– Samo da znaš, umem ja da budem i nezgodna u nekim situacijama. Recimo, ako zatražim da nešto obaviš, onda to mora biti urađeno istog ternutka. Poludim kad čujem „sad ću”, „strpi se”, „evo, samo što nisam”, i druge izgovore – u jednom dahu reče Ana pošto su se ona i Slaviša prvi put poljubili.

(Bravo Ana! Tako se ostvaruje taktička dominacija na početku veze – rekla bi „britka pera“ iz njenog omiljenog časopisa. Pošto, s ženske tačke gledišta, lišena te „neophodne sitnice“ čarolija ljubavi kao da ima urođenu manu.)

– Nećeš mi verovati, ali i ja sam isti takav! I ja sve što poželim, želim da to bude odmah! – uzvratio je Slaviša kao iz topa, nadajući se brzom drugom poljupcu. A možda mu provokacija i upali, pa u razmeni nežnosti odu i nekoliko koraka dalje.

Međutim, ne da se Ana tako lako. Opet je rekla nešto suptilno isto kao ono maločas, a Slaviša je i na to imao spreman odgovor.

I tako, onaj drugi poljubac ostaće još neko vreme da visi u vazduhu, sva je prilika dok u nečijoj glavi ne zazvoni alarm, pa preseče stvar, rekavši:

– Ovo nam ništa ne valja! Hajdemo sve ispočetka!

A onaj drugi posluša svoje srce.