Alek

Našli smo se u restoranu Perper, Alek Vukadinović, predsednik književnog kluba i ja. Sastanak je bio radi dogovora oko recenzije za zbornik pesama, koju je Alek trebao da napiše i njegovog gostovanja na književnoj večeri, koju je organizovao naš klub.

Alek je pričao o druženju sa Brankom Miljkovićem, dolasku u Beograd, svojim studentskim danima, o prvim objavljenim pesmama u listu Student, o svom sinu, apsolventu čiste filozofije. Hvalio je pesme iz zbornika koji je pripremao naš klub. E, pesnici, pesnici... Pomenuo je na kraju i Matiju Bećkovića.

„Kako je Matija postao poznat i priznat pesnik za vreme bivše države, a uvek je bio nacionalno orjentisan?”, upitah.

„Matija, Matija”, mumlao je Alek. „Matija je mason.”

„Što ne ponijeh fotoaparat da se slikamo, ovaj će, možda, nekad biti kȃ Njegoš.”, reče predsednik kada krenusmo prema Studenjaku, posle dogovora.

Kasnije, tog dana, svrati kod mene Mlađo.

„Pusti nešto od Azre, samo nemoj sa onog albuma Balegari ne vjeruju sreći”, reče sa vrata. Pomenuh Aleka. „Jesi li čitao nešto od njega?”, upitah.

„Ma jesam”, odgovori. „Bog neboga, nebog boga oko časa tera zloga, bog neboga…”, poče da recituje. 

„To je Alekova pesma?”

„Da.”

„Pa, kakva je to poezija?”

„Neke bele basme, tako se zove.”

Književno veče je bilo zakazano za dva dana, u subotu, u diskoteci. Diskoteku nam je ustupio Savez studenata, odnosno Šćepan. Imao je blizu četrdeset godina i kuću na Bežaniji, ali je i dalje kontrolisao Savez studenata preko svojih zemljaka. Predsednik kluba je bio sa njim u dilu. Mi smo se pravili da to ne vidimo. Bilo je besplatnog pića i dobre zabave.

Predsedniku je bilo važno da sve prođe pristojno, zato nas je pred svako književno veče upozoravao da neko ne uradi nešto neprimereno situaciji. Tako i ovog puta.

„Mora se znati ko će šta govoriti”, rekao je.

„To je cenzura”, pobuni se Mlađo.

„Nije, pitam da ne bi nekom palo na pamet da, recimo, skine gaće, a gostuje Alek Vukadinović.”

Diskoteka se punila. Sedeo sam za šankom sa Mlađom i Maleševićem i posmatrao. Zapažen broj studentkinja. Pojavi se i Alek sa sinom i dve starije gospođe. Dočekali su ih predsednik i Mira, moderatorka književne večeri. Ubrzo je počeo i zvanični program. Prvo je pesme govorilo nas nekoliko iz kluba, pa onda Alek.

„Poezija se rađa iz asketizma... Mušt nemušta, nemušt mušta, goni u krug, Bože u šta…”

 Posle Aleka, Mlađo, slučajnost ili sudbina.

„Dobro veče svima!”, reče Mlađo. „Pre nego što izrecitujem nešto od svoje poezije, hteo bih da repliciram gospodinu Aleku Vukadinoviću u vezi sa onim da se poezija rađa iz asketizma. Setite se samo da se Artur Rembo zalagao za rastrojstvo svih čula zarad vrhunskog  poetskog doživljaja! Takođe, smatram da je hrabrost pisati poeziju danas kad se može očekivati maksimum nekoliko ljudi u publici i dobiti par besplatnih špricera u zamenu za stihove, a nekad se u bivšoj Jugoslaviji mogao dobiti čak i besplatan stan od pisanja poezije.”

Pogledao sam u pravcu stola gde je sedeo predsednik književnog kluba. Držao se za glavu.

Mlađo napravi dramsku pauzu, skide mikrofon sa stalka i reče:

„Ovo je za špricer!“

Onda nam okrenu leđa i poče da recituje:

Pitate se gde je forma?

Pojeo sam je za doručak.

Gde su renesansne obline mojih stihova?

Naterao sam Petrarku da ih nabije u dupe…

Alek Vukadinović je ustao i krenuo prema izlaznim vratima. Za njim je potrčao  predsednik književnog  kluba. „Stanite molim Vas, vratite se, ne misli on ništa lično!”, vikao je.

Autor Milan Neđić