Anđela

Nekoliko dana kasnije, opet me je udario grom. Ovaj put iz vedra neba.

Od onomad, kada sam je video na onoj smaračini za bogobojažljive babe i izgubljene slučajeve, stalno sam mislio na onu zelenooku. I danju i noću. (Mislim: ipak više noću!) Uvrtela mi se i u mozak i u srce kao svrdlo, a bogme i još negde. Preplavila je moje unutrašnje biće iz kog je potpuno potisnula Mišel Fajfer, koja je sve do tad bila epicentar moje požude, alfa i omega svih mojih oniričkih erotskih avantura. Čim bi mi se prikazala pred očima, nešto bi se desilo u meni i morao bih, naprosto bih morao – to je bilo jače od mene – na silu boga da isteram tu napetost iz sebe pa makar mi posle brideli dlanovi. Baš kao što je do skoro bilo sa Fajferovom.

Tako smo nas dvoje započeli svoju vezu, a da ona o tome pojma nije imala. Mada, hm, da li je baš tako? Đavolica je to! Tačno je znala kad mi se dogodila ona eksplozija u pantalonama, video sam joj to u pogledu, i vragolastom osmehu koji je usledio. Kao da sam joj poslužio kao sredstvo da ostvari svoj pakleni naum, predajući joj bez borbe i svoju dušu i svoje telo, odnosno najdragoceniji delić svoga tela. Začaran onim njenim zaslepljujućim pogledom od kog bi i najpametniji pošandrcao. Čuo sam da ima takvih slučajeva, i da je neke žene bog stvorio samo za to da nas kuronje isteruju iz pameti. Glavu dajem da je i ona jedna od tih. I onda nije nimalo neobično što smo nas dvoje, tako, upravo na njenu inicijativu, uleteli u ovo što ja nazivam vezom, gde je ona obično gola i luda za mnom, a ja, i u snu i na javi, još triput luđi za njom. Što mi je, naravno,  imponovalo, jer je mene izabrala od tolikih frajera koje je mogla da vrti oko malog prsta. I naravno da onda ne može biti reči o tome da se ona slučajno našla u toj priči i, sledstveno tome, soprocentno nevina, a da sam ja sav taj džumbus isfantazirao u svojoj ludoj glavi.

Videćemo se mi opet, mislio sam, pa će istina izaći na videlo. 

Vraćao sam se iz Ce marketa (u daljem toku priče Ce market će biti samiška, kako ondašnje prilike zapovedaju), dakle vraćao sam se iz samiške, lenjo, nogu pred nogu, kao i obično kada mi se žuri kući, i taman da skrenem ka mojoj zgradi, kad ono evo ti nje! Leprša po trotoaru. Sama. Boginja koja hoda i uvrće onim svojim ludim kukovima oči da ti iskoče. Kolena mi klecnuše čim sam shvatio da mi ide u susret i da neću moći da je izbegnem. Srce? Ne znam gde mi je tada bilo srce.

Možda je najbolje da umrem, pomislio sam, pa da me ona oživi dajući mi veštako disanje...

Uočila me je i nasmešila mi se.

Jeboteeee! Sve što mogu je da se okrenem na-levo-krug i da pobegnem kao neka pizda, ali to bi baš bilo bljak! Ne, to ne dolazi u obzir! Ne bih više mogao da pogledam sebi u oči. A tek njoj? Disao sam duboko da se nekako priberem, vazduh mi je besno strujao kroz nozdrve i širio mi pluća. Kuražio sam se, zapravo, kao da se spremam da se pošibam s nekim na život i smrt. A ona me je bezobrazno gledala pravo u oči, pravo u zenice. Đavolica jedna, namestila je svoje nišanske sprave i sad sam gotov. Nema mi spasa. Uzeće mi dušu, isisaće mi krv, ovde nasrad ulice.

Približismo se jedno drugom, i ona prva stade, tačno ispred mene. Osetio sam kako sav iznutra gorim i kako mi obrazi rumene.

– Zdravo – rekla je i pružila mi ruku. – Ja sam Anđela.

– Zdravo – odgovorio sam i mi se tu rukovasmo.

Kao da sam kroz kožu osetio diskretan miris kreme koju je  stavila na ruke pre nego što je izašla, mogao bih da se kladim da se radi o Nivei (i jedna od mojih bivših stalno ju je koristila). 

– Ja sam Tihi – dodao sam. 

– Aha, Tihi i Prle, znači?

– Da, mog brata zovu Prle. On je mangupčina za razliku od mene. Sad je u vojsci, u Herceg Novom.

– A ti nisi mangup? To hoćeš da kažeš? 

– Ne mogu da kažem da jesam ako nisam. Ja nikad ne lažem.

– E, pa onda ništa. Izvini. Mangupi su moja krvna grupa, mamine maze me ne zanimaju. I da, pozdravi brata... – reče i pruži korak da pođe, ali je ja hitro zaustavih.

– Samo sam se šalio, Anđela! Videćeš ti kakav sam ja tip, čekaj malo da se bolje upoznamo – ispalio sam u jednom dahu kao iz topa.

– A je l'? Šta si kog vraga tražio onaj dan tamo gde dolaze samo zaludne babe i izgubljeni slučajevi, a kažeš da si neki frajer i ja to treba da ti poverujem? Da si neki dasa valjda bi jurio ribe, ne bi išao tamo da ti oni seratori ispiraju mozak?

Šta sad da joj kažem? Da smo išli tamo da žickamo Biblije? Nisam lud. Ipak, snađoh se nekako. Nisam ni ja kuče od juče.

– Pa i ti si bila tamo, ako se ne varam?

– Ja sam tamo bila poslovno. A sad da čujem tvoje razloge, mangupčiću!

– Trebala mi je Biblija – rekoh – zato sam bio tamo. Nešto me je zanimalo, nebitna stvar, zapravo, nagovorio sam drugare da mi prave društvo, eto.

Taman sam bio pomislio da sam se spasao kad ona će:

– A je l'? Trebala ti je Biblija, kažeš. Pa ličim li tu ja na Bibliju možda? Zato si onako blenuo mene, mislila sam da ćeš svakog trenutka da svršiš?

Pao mi je mrak na oči, samo što se nisam srušio. Tu, pred njom. Da priznam potpunu kapitulaciju, tako ponizno i idiotski. Gotovo sam bio počeo i da mucam:

– Paa znaaš...  Viđaao sam te već... ovde u kraaju...  Samo sam hteo da se uverim da li si to ti... ili me možda oči varaju... Zato sam onako blenuo u tebe...

– Ha, ha... izvukao si se ovaj put. Znači već si zapazio moju malenkost?

– Aha.

Ko te nije zapazio, jebem te šašavu, malo je falilo da joj kažem.

– Biće od tebe nešto frajeru. Nego, reci mi, jesi li našao u Bibliji to što si tražio?

– I nisam baš, nešto nisam imao vremena. 

– A hteo bi je l' da? Mislim nije te prošla volja za tim, da malo proširiš vidike...

– Ne! Nije.

– U redu onda, ako je tako. Ako me ne farbaš?

– Ne farbam, svega mi!

– Okej. Samo pitam, da ne bude posle da se nismo razumeli.

– Neće, što se mene tiče.

– Onda ovako, mangupčiću, ako hoćeš da se družimo. Sutra popodne sam slobodna, možeš da dođeš kod mene recimo posle pet. Ona zgrada tamo, ulaz broj 5, drugi sprat, stan 12. Ja sam pravi ekspert za te stvari, od mene što šta možeš da naučiš počev od Postanja i Pada u greh pa nadalje, poučiću te svim stvarima vere i božjeg prisustva i na zemlji i na nebu, ako hoćeš, razume se. Sam odluči. Da sam na tvom mestu...

Čuj, ako hoću, jebote! Ko ne bi hteo?

– Doći ću, naravno! Nego šta! Biću tačno u pet pred tvojim vratima. 

– Okej, tako sam i mislila. Samo Bibliju nipošto nemoj da zaboraviš. Bez nje ništa ne možemo da uradimo. Kod mene je Biblija ulaznica za raj. Shvatićeš.

– Neću je zaboraviti!

– Onda ćao, mangupčiću. Vidimo se sutra.

Otišla je njišući bokovima kao da gazi po modnoj pisti, a ja nisam znao gde se nalazim i kako sam uopšte preživeo taj razgovor.

Ako sam ga uopšte preživeo? Ili, ako sve ovo nije samo logičan nastavak onoga što smo nas dvoje tamo bili započeli, samo volšebno izmešten u neku astralnu sferu? Sferu utvara?

Ipak, nije. Sve je bilo stvarno. Odviše stvarno da bi se moglo zamisliti.

Pa opet, sve sam drugo mogao da pomislim, ali da je ona ekspert za pitanja vere, kao što reče, to mi nije bilo ni na kraj pameti. Takva ribetina? I još u njenim godinama? Ovoga mi krsta tu nešto nije normalno, pomislio sam. To je milion svetlosnih godina daleko od normalnog! I to da će da me zaustavi na ulici i da mi se predstavi, pa još i da me pozove kod sebe? Ne, to neki vrag tera šegu sa mnom...

I da, mamicu joj njenu, samo neka me još jedanput onako zajebantski oslovi sa mangupčiću, zapamatiće me!

Odlomak iz romana „Vrata podzemnih voda”