Anonimus

Sutradan će Roberta biti pune novine, a neće ga štedeti ni elektronski mediji. I svi će vrteti istu priču, kako je neki pisac anonimus, zamerivši se svojim kolegama, dobio batine na dva različita skupa, sazvana istim povodom! Sve je tačno i precizno bilo zabeleženo, slike ne lažu. Da li je taj pisac anonimus bio i na jednom i na drugom skupu, jeste, da li je iz istog razloga zaslužio batine, jeste, da li je dobio batine od kolega, jeste. I što je ta priča delovala ubedljivije, to je čitaocima više bilo sumnjivo. Pitali su se kako je moguće da isti lik bezmalo u isto vreme bude na dva različita skupa gde je sâm zaiskao da dobije batine? Nema druge, to ih mediji vuku za nos. Neko im je dao u zadatak da ispipaju koliko daleko mogu da idu sa svojim lažima. Pa ako im ova ludost prođe, proći će im i nešto još zaumnije.

Ispada da je najgore kada novine ne lažu, onda nas čitaoce dovode u situaciju da posumnjamo u sopstvenu moć rasuđivanja – zaključio je Roberto. 

Njemu uopšte nije godila ta iznenadna popularnost. Na kojoj mu niko ne bi pozavideo. Na par mesta pojavile su se fotografije kako ga kolege šljepaju dok on leži u prašini, i on se bojao da bi čak i tako traljava „reklama“ mogla da mu naškodi. A njegova prava karijera još nije ni počela!

Jedini način da spasem što se spasti može je da u svom „novom“ romanu iznesem svoju verziju tih događaja. Radni naslov romana mogao bi da bude „Nojeva barka“. 

Bilo mu je mučno što je morao da piše ležeći potrbuške, kuckajući u Marijin lap-top, pošto je još trpeo nimalo ugodne posledice batina. Ako bi se prevario, pa pokušao da sedne, zadnjica bi ga zabolela kao oko. A kada bi mu ponestalo inspiracije, obično negde oko podneva, pogledao bi ima li štogod zanimljivo na internetu.  I uvek bi se našlo nešto što bi mu skrenulo pažnju.

Naročito ga je obradovala reportaža iz Akademije nauka. I tu se digla velika buka oko onih kriterijuma za odabir knjiga. Kako je pisalo, akademici su listom bili mišljenja da smeštaj nečijeg dela u Nojevu barku autoru donosi ulaznicu za besmrtnost. I on je na to gledao sa razumevanjem. Doista, kada se zađe u neke godine, ne može se bez metafizike... – pomislio je.

I akademici su žestoko opleli po minitru kulture, zapretivši kako će redom da se odreknu svih titula i društvenih priznanja, ukoliko se ovaj u razumnom roku ne dozove pameti i ne naloži da tako očigledan propust sa nesagledivim posledicama po našu kulturu, bude ipravljen i pitanje vrednovanja naše književnosti, u smislu ostavštine za budućnost, na pristojan način bude uređeno, tako što će odgovornost u ovoj delikatnoj stvari biti prepuštena, odnosno poverena jedinoj za to kompetentnoj i takvoj ulozi  dostojnoj instituciji, to jest njima akademicima.

Triput ura za Akademiju nauka! – zaradovao se Roberto.

Silno bi ga razočarali da su i u ovoj važnoj stvari, ostali po strani. Ovako, opravdali su svoj reason d'etre. Zato i jesu savest društva, a ne kako neki zlobnici vole da kažu: So soli tužne srpske inteligencije, lišene zdrave pameti!

Pažnju mu je takođe privuklo i saopštenje Svetog Arhijerejskog Sinoda. Ahijereji predvođeni patrijarhom, sitnom knjigom obratili su se gospodi ministrima, istinski zabrinuti za sudbinu naše kulturne baštine, stoga i oni istaknuše kandidaturu za pravo prvenstva pri odabiru knjiga za Nojevu barku.

Pa i nije baš neko slavno vreme za Crkvu – prokomentarisao je Roberto, prisetivši se kako je nedavno od Marije čuo za rezultate jednog obimnog, na naučnim standardima zasnovanog istraživanja javnog mnenja. U tom istraživanju došlo se do neočekivanog, ali i nedvosmislenog zaključka, kako je dramatičan porast broja vernika u emiratu upravo srazmeran dramatičnom slabljenju poverenja u crkvu! I koliko god to, na prvi pogled, izgledalo paradoksalno, utoliko više bi moralo biti istinito, rekoše glave od struke i nauke. Credo quia absurdum. A to je zapravo u potpunosti bilo u skladu sa Robertovim svetonazorima. Naime, on je, kad god bi mu se za to ukazala prilika, uporno i dosledno opovrgavao tačnost one Hegelove formule po kojoj svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, i crkvenu i svetovnu. 

Može biti da je u nekim zemljama doista tako, ali u našem slučaju to ne važi:  naš narod je zlatan u poređenju sa onima što su mu zaseli na grbaču!

Odlomak iz romana „Nojeva barka“