Antikvarijat

Prođoše i Novogodišnji i Božićni praznici, i Srpska Nova godina, prođe i slava Sveti Jovan, a grad se još uvek vukao lenjo kao steona krava koja jedva daje znake života – napisaće to jednog jutra Roberto započevši novo poglavlje svog romana.  

– Čudan smo mi neki narod. Prosto da ne poveruje čovek da gleda onu istu varoš koja je koliko do juče pucala od snage, nestašluka i šizofrenije – reći će nešto kasnije, dok je sa Marijom čavrljao uz kafu. Dodavši potom kako će danas, čisto mentalne gimnastike radi, obići nekoliko knjižara.

– Pa, dobro. Idi, mili, i lepo se provedi – uzvratila mu je i poljubila ga u nos.

Kakav crni provod? Šta joj pada na pamet? – pitao se nešto kasnije Roberto. Još se mreškalo bez talasa mrtvo more beogradsko.

Na njegovo pitanje: „Koja ste književna remek-dela smestili u vašu Nojevu barku?“, uglavnom je odmahivano rukom i nemarno odgovarano da dođe za dve sedmice, koliko je zaposlenima, po sopstvenom priznanju, trebalo da im iz glava ishlapi mamurluk, što se prilično poklapalo sa Robertovom odokativnom procenom. U pojedine knjižare nije ni uspeo da promoli nos, pošto su neki razvukli godišnji popis kao gladnu godinu, kao da je trebalo da pročitaju, a ne da popišu sve knjige. 

No, ipak, tog prepodneva, posle višečasovnog tumaranja gradom, Roberto je konačno pronašao sebi dostojnog sagovornika.

Na Topličinom vencu primetio je neugledan izlog iznad kojeg je bila okačena ovalna drvena tabla nalik na poslužavnik, na kojoj je pisalo „Antikvarijat“.  Pokucao je na vrata i ušao u neveliku prostoriju, u koji se ulazilio strmoglavljujući se basamacima u suteren, odakle je mamio onaj teški, opori miomiris prašnjavih knjiga, koji ume da nam potakne sećanja i drage uspomene. Složićemo se sa Robertom, taj ćumez više je ličio na knjižaru od svih drugih u koje je naš junak u poslednje vreme  kročio. Jedino, koliko je on mogao da primeti, nedostajala je Nojeva baraka. I to ga je zagolicalo.

Mora da su nadležni prevideli da se i u antikvarnicama prodaju knjige – pomislio je.

Među hrpama knjiga, i novih i starih i svakojakih, naslaganih od plafona do poda, što nabacanih kako bilo, jedna na drugu, što uredno složenih na policama, zatekao je onižeg suvonjavog tipa sede kose i brade a tamnih brkova, sedeo je na hoklici i čitao neku knjižicu nalik na moltvenik, leđima oslonjen na policu na kojoj je pisalo: PRVA IZDANJA.

Roberto se nakašlja pa reče:

– Pomaže Bog!

– Kako kome, gospodine – uzvrati taj tip ne podižući pogled s knjige.

– A gde vam je Nojeva barka, ako smem da pitam? Rekao bih da ovde ima poprično knjiga koje bi valjalo sačuvati za pokolenja – bio je znatiželjan Roberto.

Tip je duboko uzdahnuo, zabeležio gde je stao i odložio knjižicu na stočić, i onda odmerivši našeg junaka od glave do pete, nervozno odgovorio:

– Evo sam je natakao na đoku, gospodine! Kako to niste primetili?

Na to se Roberto slatko nasmejao.

Tip mu se potom uljudno predstavio kao vlasnik ovog ćumeza i pozvao ga da sedne da malko proćaskaju. Roberto sa zadovljstvom prihvati ponudu, u dve reči objasnivši razlog svoje posete. Potom se spusti na ponuđeni tronožac, prepustivši inicijativu domaćinu. A ovaj nije gubio vreme.

– Mogli bismo nas dvojica da drmnemo po jednu lozu što šest jezika govori?

– Zašto da ne – odgovori Roberto, mada mu nije bilo do pića, ali nije hteo da kvari utisak.

Dok je antikvar doneo rakiju i nasuo im obojici po čokanjče, na jednoj od polica Roberto je ugledao hrbat knjige Priče za zbogom pameti, jedan od svojih „žešćih bisera“ – kako je sam govorio. Možda čak i „najžešći“. Protegao se koliko je dug i dohvatio knjižicu, pomislivši kako ne pamti kad ju je poslednji put video.

– Pitali ste me za Nojevu barku, pa da Vam odgovorim – reče antikvar pruživši čokanj Robertu i nazdravivši mu. – Neću tog baksuza ovde da vidim! Ne treba mi i šlus. Nisam sujeveran, ali nešto mi govori da te skalamerije samo donose nesreću.

– Kako to? – upita Roberto.

– Ne znam kako i ne umem to da objasnim. Jednostavno imam takav osećaj.

– Da, mislim da razumem. I meni se slične stvari dešavaju.

– Stvarno?

– Da, stvarno. Vrlo često ne mogu ni samome sebi da objasnim zašto sam ubeđen u nešto, a opet, ne bih se tog ubeđenja odrekao ni po cenu života.

– Uzeli ste mi reč iz usta. Svaka čast! Vi novinari baš umete da baratate rečima.

– Nije to ništa. Važno je da se razumemo.

– Da, u pravu ste...

Pošto im je nasuo još po jedan čokanj, tip je nastavio.

– Inače, imao bih ja šta da pohranim na sigurno, čak i više od drugih. Ali u tu njihovu govnjavu kršinu nikako! Možda u neki muzej, recimo. Ili na neko mesto gde mlad, obrazovan svet voli da dolazi, pretpostavljam da tako nešto postoji u ovom gradu. Spreman sam da poklonim sve što vidite na onoj polici tamo, levo od vrata. To je práva Riznica naših svekolikih zabluda, tako sam je nazvao. Tu je uredno složeno hronološki, po godinama, od polovine prošloga veka pa na ovamo, sve što je objavljivano, štampano, prekucavano, fotokopirano i deljeno kao takozvano opoziciono mišljenje; sve ono što je od strane vlasti bilo osporavano, grđeno, zabranjivano. Tu je arhiviran svekoliki minuli rad naše intelektualne elite – od naučnih studija do pamfleta i peticija, od Anatomije jednog morala, Nove klase, Predloga za razmišljanje i primeraka Praksisa, do Ispljuvka punog krvi, Vunenih vremena i Otpora kritičkom mišljenju. Dakle sve ono što je bilo suprotstavljeno tadašnjem jednoumlju i predstavljalo viziju nečeg boljeg, perspektivnijeg, čega se nećemo stideti pred pokolenjima. Neka mladi čitaju i neka se uče na našim zabludama, da ne bi pravili iste greške. Iz današnje perspektive gledano, oni ne mogu ni da zamisle koliko smo svi mi, koji smo držali do mišljenja naše intelektualne elite, verovali da će nam demokratizacija društva, oličena u višepartizmu, tržišnoj ekonomiji i poštovanju ljudskih prava, doneti boljitak, a šta smo za uzvrat dobili – omču oko vrata!

Roberto je sve vreme klimao glavom i odobravao mu. Taman se bio uživeo u priču domaćina, pomislivši čak i da bi mogla da mu posluži kao šlagvort za neko buduće pisanije, kada zatabana niz basamake poznati mu lik, višestruko nagrađivani romansijer i pripovedač – i pokvari mu ugođaj.   

– Pomaže Bog – izusti ovaj i mahnu rukom.

– Bog ti pomogô – uzvratiše njih dvojica.

Pisac se potom obratio domaćinu. Da li je našao knjižicu koju je poručio, na šta mu ovaj klimoglavom odgovori da jeste. Pa uzevši Priče za zbogom pameti iz Robertovih ruku, nakloni mu se i pruži mu knjigu.

– Šta košta? – upita pisac.

– Trista dinara.  

– Knjiga vam se sigurno dopada? – umešao se Roberto pitanjem.

– Svašta! – brecnu se pisac pa zavrte glavom. Onda se ipak odluči da odgovori:

– Držim školu kreativnog pisanja. Polaznicima treba pokazati dobar primer loše naracije i podilaženja neukusu svetine – reče, i, pošto je smotao knjigu u džep kaputa, okrenu se oko svoje ose i ode bez pozdrava.

Roberto i antikvar se zblanuto pogledaše, kao da je svaki od njih znao šta se onom drugom vrzma po moždanim vijugama.

– Kad pre uteče! A taman sam hteo da ga priupitam za primer dobre naracije – požali se Roberto svom novom prijatelju.

– Baksuz je to. Ali dobra mušterija. A što se tiče dobre naracije, kada je prošli put dolazio, ponudio sam mu romane Saramaga i Foknera, ali nije prihvatio moju sugestiju. Ljutno se čak malo, kao da mu je bilo krivo što mi tako nešto uopšte pada na pamet. Beše mi na trenutak jako neprijatno, kao da sam ne znam kakvu pakost počinio. Ima, rekao je, nekoliko svojih, nagrađivanih, pa će odatle da izvuče sve što mu bude trebalo. 

Tim rečima domaćin je ublažio nelagodu Robertu.

– Pa da šibnemo onda još po jednu, prijatelju? 

– Da šibnemo! – ozari se ovaj.

Nedogo potom, naš junak se, pogledavši na sat, oprostio od svog domaćina, obećavši mu da će ga uskoro opet posetiti.

– Pričinićete mi veliko zadovoljstvo – srdačno mu je  uzvratio. I, isprativši ga pogledom, dodao:

– I čuvajte se tih Nojevih barki!  

Odlomak iz romana „Nojeva barka“