Apokalipsa

Probudila me je neka sasvim neobična buka koja je dolazila iz spoljnog sveta, dakle, s ulice. Roletne su bile još uvek spuštene i polumrak u sobi mi nije govorio koliko je sati, pa sam pogledala prema malom digitalnom časovniku pored televizora, ali na njemu nije bilo crvenih brojki.Uzela sam telefon da proverim još koliko ima do alarma za buđenje, ali je ekran bio mrtav, iako sam ga upravo skinula sa punjača. Ustala sam, nevoljno. TV nije odgovorio na komande sa daljinskog. Buka je postala još glasnija, kada sam se približila balkonskim vratima. Pritisnula sam prekidač za svetlo, ali sijalica nije reagovala. Opet nema struje, pomislila sam rezignirano. I prethodnih dana se dešavalo da je nestane na po par sati i to ne samo u mom gradu, već u celoj državi, što su čelnici EPS-a pravdali nekim svemirskim elektromagnetnim zračenjem, koje se , gle čuda, praznilo baš  iznad teritorije naše zemlje. I, ma koliko to objašnjenje bilo neverovatno, narod je odlučio da im veruje i stojički to podnosio. Ipak, sinoć sam, stojeći u redu zahleb i mleko u lokalnom marketu koji je snabdevao nas, vanbudžetne, tačnije siromašne, najosnovnijim namirnicama, čula nekoliko penzionera kako gunđaju što juče nisu mogli da gledaju najavljenu reprizu redovne konferenciju za štampu omiljenog im vođe, a  posebno im je zasmetalo što su ostali celo popodne uskraćeni za dešavanja u Zadruzi i Parovima.

Otvorila sam vrata terase i zapljusnuo me zvuk sirena, pištaljki i urlik mase koja se kotrljala dole na ulici, sedam spratova ispod mog golubarnika u potkrovlju. Dešavalo se nešto, nešto sasvim dramatično, ali nisam mogla da dobro razaznam šta viče svetina koja se kretala prema centru. Obukla sam se i izašla iz stana, zaboravljajući da struje nema i da lift ne radi. Ipak, malo rekreacije niz sumračno stepenište neće mi škoditi, pomislila sam i krenula. Na petom spratu sam stigla dvoje užurbanih ljudi koji su nosili nekakve šerpe i kutlače u rukama i glasno raspravljali da li je trebalo da povedu i svoje četvorogodišnje dete na protest.

–Izvinite, možete li mi reći o čemu se radi? Zašto je narod izašao na ulice? - pitala sam ih, a oni su me zaprepašćeno gledali i prekrstili se, povikavši uglas:  – Noćas su ukinuti kablovska, internet i društvene mreže! Kako vi to ne znate!? Ni mobilni telefoni više neće raditi! Kako ćemo živeti bez  svega toga?

-Konačno neka lepa vest.- pomislila sam, ali sam svoju misao zadržala za sebe. U prizemlju zgrade je nastao opšti metež kada je okupljenim ljudima predsednik kućnog saveta komandovao pokret. Na čelu kolone bila je moja prva komšinica, Gospava, učiteljica u penziji, koja je nosila transparent sa velikim, ružičastim natpisom  – VRATITE NAM PINK!

Reski zvuk alarma sprečio je okupljene da me linčuju, jer sam počela da se nekontrolisano smejem nad njihovom nevoljom. Polako sam otvorila oči, a sa stola me je izazivački gledala nedovršena flaša lošeg rozea, s kojim sinoć nisam mogla da se izborim. Uzela sam daljinski i pritisla start, ali je ekran televizora ostao crn i bez glasa.