Foto: 
autor nepoznat

Aporija

Trgnuo sam se iz košmara metatekstualnosti na nekom tavanu na Dorćolu.
Ponovo dečak, sa olakšanjem shvatam da je moj život na svetu bio samo san izazvan tužnom knjigom o stranputicama, zastranjivanjima i pogreškama koje sam istovremeno  i čitao i pisao i činio...
Na neki način, razumljiv Orkan praistorije postmoderne alijenacije zauvek je oduvao onaj lepi duh gostoprimstva, želje za upoznavanjem novih ljudi, razgovora sa njima, pisanja razglednica...
Putem sam razmišljao o nepravdi koju nam nanosi numerisanje godina. To je aporija...ono što se dogodilo pre tri dana jednako je nepovratno kao i ono što se dogodilo pre tri milenijuma, na način sličan onom na kojem je hard disku fajl od pre par godina isti kao i fajl od danas...počivaju jedan do drugog, ali nama su potrebne godine da bi se distancirali od jučerašnjih besmislica.
Uloge su se od Servantesovog vremena na ovamo izmenile...sada su vetrenjače te koje jurišaju na Don Kihote. Umori me samo razmišljanje, a pomračina i izmaglica me nateraše da sednem na praznu klupu... Ubrzo je prišao čovek, silueta, protoplazma...zapitao me da li može da sedne, zauzimajući već svoje mesto na klupi, izvadio jabuku i britvicu, oljuštio je i za tili čas pojeo. Ustao je i rekao ’’Hvala na lepom društvu.’’

Komentari

Komentari