April u Beogradu

Razmišljam, dok hodamo, o onome što mi je Dovla u dve rečenice malopre ispričao.

Skoro da sve jasno vidim. I kasno, kišno predvečerje i njegov auto koji se, posle konstantnog i sve češćeg dobrovoljnog over-tajma, neprirodno sporo kreće ka iznajmljenom stanu u imigrantskim zgradama Severnog Jorka.

I slučajno uhvaćen momenat na radiju CHIN iz Toronta, koji subotom od sedam do sedam i trideset ima program na srpskom ili je to bio latentno-četnički radio Nijagara, ali to sad uopšte i nije više toliko bitno.

Bitna je pesma.

Znam da je nikad ni u ludilu nije gotivio, jer on je ipak Gradin burazer i ne pada na takve  srceparajuće fazone. Ajde da je u pitanju „Jesen“ ili „ Ti si sav moj bol“, pa da čovek razume, ali ovo – stvarno nemam objašnjenje.

Vidim ga i kako pali još jednu cigaretu, nervozno povlači nekoliko dimova i gasi je nepopušenu, udarajući mahnito drugom rukom po volanu.

Nekoliko puta.

Tu je i kišna kap u oku iako i dalje sedi na suvom, u kolima, odlažući makar na trenutak neprijatni razgovor za koji je ubeđen da sledi.

„Prolaze i vraćaju se s lastama,

sunčani i nasmijani dani“.

Bojz dont kraj.

Nije tajna da im se brak cepa kao “šifonske gaće“, kako smo mi nekad govorili.

Ali Maša je već dovoljno odrasla. Shvatiće.

Ili je možda već shvatila šta se krije iza maminih i tatinih dugih ćutanja i rečenica:

- Još čaja?

- Da, molim.

- Šećer?

- Ne, hvala.

- Doći ću kasno, nemojte da me čekate.

- Da se nosiš u tri pizde materine. Dosta mi je i tebe i tvoje nenormalne porodice, za tri života! Pa vrati se u onu selendru od Beograda, jebe mi se, kukavice licemerna, baš ćeš da mi naudiš!

Pokaži barem jednom da imaš muda!

„April u Beogradu, uzaludno tražim,

usne jedne djevojke što se divno mazi“.

Ko bi rek’o da će to da bude triger.

Penje se u stan. Jelena ćuti, gleda neku seriju. Veseli forenzičari. Ni „N“ od neprijatnog razgovora.

Maša je sa društvom na koncertu Ramštajna. Ona i onako zna. Već joj je nagovestio.

Pakuje najnužnije stvari. Vizit karte i dva poslednja projekta u raskupusanim fasciklama.

Tošibin noutbuk.

To je to. Valjda. Bez pozdrava. Bez poljupca.

Javiće se iz Beograda... Kad stigne.

Huz det grl.

Kao da je nikad nije ni poznavao.

Iskrada se kao lopov. Kao njegov deda Velja, samo u obrnutom smeru preko bare.

Da proba da popravi, ako se može.

Ili da opere savest.

I jedno i drugo.

Bratu nije bio na sahrani.

Pa kako da napusti Kanadu kad je tek doš’o i aplicirao za državljanstvo?

Ali nije samo to.

Natalija nije izdržala ni četiri nedelje posle sprovoda ostataka Gradinog unakaženog tela.

Popila je kafu sa Slavkom u vikendici u Krčedinu, u koju su se povukli dok rane ne zacele, ogrnula Adidas šuškavac i sjurila se stazom pored Šabanove kuće, pravo do Dunava, da završi neka hitna posla.

„Skeledžijo, skeledžijo, prevezi me preko“.

Našli su je mesec dana kasnije kod Kladova. Ne bi je ni prepoznali da nije bilo Adidas trenerke.

To je marka, a ne ove kineske kopije.

Ni tad ga nije bilo. A trebalo je.

Ali od sad će biti tu. Uvek.

Potreban je Slavku.

Potreban je i Maši. Ali ona je jaka.

Na Jelenu.

„Ispod savskog mosta“ se, neki andrak, verovatno sumrak sprema, a njega definitivno više nema u ovoj priči.

Mislim, tog lika.

Iz romana Malo nam za sreću treba

Vladimir Jovanović