April u Sarajevu

U razred je ušla profesorica geografije Aida. Rekla je: ”Ćetnici su napali pilanu, idite kućama!”

Vozač autobusa, Ismet, već je turirao Sanos kada sam sa još nekoliko đaka stigao na stanicu. Seo sam do prozora sa leve strane, sa te strane sam mogao da vidim pilanu. Pilana je udaljena oko dva kilometra od grada. Motor autobusa je urlao. Ismet je davao jak gas držeći kvačilo, a onda smanjivao. Pustio je muziku,  Mara i derventske lole.

Turirao je motor  desetak minuta, a zatim krenuo sa stanice. ”Udario” je po gasu i pojačao muziku.

Približavamo se pilani. Vidim radnike kako izlaze. Jedni idu prema gradu, drugi  čekaju na autobuskom stajalištu sa obe strane puta. Nema četnika. Autobus se zaustavlja. Ulaze radnici. Svi su mi poznati. Pored mene sede Šahbaz, komšija iz sela. Druži se sa mojim ocem, u mladosti su zajedno igrali mali fudbal u opštinskoj ligi. Vrata se zatvaraju, nastavljamo dalje. Samo što prođosmo pilanu ukazaše se, pored puta, vreće sa peskom. Trojica-četvorica mladića, obučeni u maskirne uniforme, šetali su oko vreća. U rukama su im bile automatske puške sa dva okvira zalepljena sivim selotejpom. Jutros ih nije bilo. Neke prepoznah. Autobus prođe bez zaustavljanja.

”Jebem ti krušnu mrvu”, promrmlja Šahbaz.

Ubrzo skrenusmo sa magistralnog puta Sarajevo-Tuzla i nastavismo prema selu. Ciči violina i Mara: U tebe je dragi kraća jedna noga...

Autobus zavija krivinama. Prođosmo kanjon i izbismo na pravac. Nas desetoro izađe, na stanici kod Momirove  kuće. Autobus nastavi prema Petrovićima. 

Iznad ceste, skoro do stene, uzdiže se ”tursko selo” sa oko dvadesetak kuća, koje su zbijene jedna uz drugu. ”Naš” deo sela, takođe se sastoji od dvadesetak kuća, ali su razbacane na površini pet puta većoj od ”turskog”.

Šahbaz uđe u svoje dvorište, preko puta stanice, a ja krenuh pored reke. Pređoh preko drvenog brvna na potoku, nastavih livadom oko dvesta metara, a zatim uzbrdo. Posle petnaestak minuta hoda stigoh kući.

Roditelji i đed su gledali televiziju, što je bilo neobično za to doba dana. Televizija se gledala uveče. Crtani, Dnevnik, Bolji život, spavanje. Bacih pogled i videh da su to neke vanredne vesti. U Sarajevu su demonstracije. Demonstranti pozivaju da se smiri stanje. Dominantan je transparent na kome piše Ja BiH mir, gde je  BiH  napisano na crvenom srcu. Ima i muzički program. Hari Mata Hari, Hanka Paldum, Kemal Monteno i još neki.

”Aja bogme”, reče mama.

”Šudera”, reče đed.

Komentator je počeo da urla kako snajperisti sa krova hotela Holiday Inn  pucaju na narod.

”Zarati se”,  reče otac.