Avanturista

Krenuo je u nepoznato, po ko zna koji put. Sam je sebi zacrtavao ciljeve i sam ih je ostvarivao. Pasoš mu je bio popunjen pečatima  graničnih prelaza i posle nekoliko meseci bio je problem pronaći prazno mesto za novi. Ali, njega to nije brinulo, izvadio bi novi pasoš i sa besprekornom upornošću nezasitog avanturiste, putovao je i dalje po svetu. Šta ga je to vuklo tamo, negde? Taj odgovor nije znao, a nekako se nije puno ni pitao. Imao je novca i volje pa bi se našao na određenom mestu, u određenom hotelu, sa svim mogućnostima za ostvarenjem svakojakih želja: kockanje, žene, safari, ronjenje, penjanje na planinske vrhove i još mnogo toga.

Jednoga dana, posle mnogo godina, sedeo je sam u svojoj kući, u kojoj je retko boravio i dopustio je sebi da postavi neka pitanja, jer  želje je ispunjavao , a bio bi opet  nečega željan. Zbog čega? Proputovao je skoro celu zemaljsku kuglu, stekao je prijatelje iz celog sveta, čak je bio i  popularan kao svetski avanturista, a sada je sedeo, zbunjen samim sobom.

U tišini prazne kuće odjeknuše misli kao najgori neprijatelji. Da li je moguće da se nikada nije zapitao zašto to radi? I zašto se sada to pita?

Pogledao se u ogledalo. Ostareo lik bez osmeha i tupog pogleda buljio je u njega.

“Sam si, uvek si bio sam, takva ti je sudbina. Ti nemaš ni od čega da bežiš, prijatelju, osim od sebe!”

I negde se pojavila duboko skrivena bol. Dakle, treba se sada suočiti sa njom. Izgleda da je vreme za to, a nije baš bio spreman…  Ipak, kao u polusnu odluči da pronađe davno napisano pismo jedine žene koju je voleo. Nije ga ni tražio, tačno je znao gde se nalazi. Sećao nekih napisanih reči, ali i to da nije imao hrabrosti da ga pročita do kraja.

“Dragi Viktore,

Nadam se da ćeš mi oprostiti jednog dana. Volim te i voleću te, ali moram da te napustim. Znaš li zašto, milo moje? Bojim se naše ljubavi, bojim se tvoje lepote, tvog divnog karaktera, bojim se kraja naše ljubavi, tuge i patnje posle svega. Znam da mi nećeš verovati, ali to su razlozi. Eto, kukavica sam! Zato sam ovako odlučila, da te nekako oslobodim obaveze prema meni. Ja, odveć seljanka, ti odveć gospodin. Tvoji su protiv nas, moji su protiv nas i ne mogu više da trpim njihove pritiske, zahteve, pretnje… Dobro, ti to možda i nisi znao …”

Viktor prekide čitanje. Ne, nije znao, jer je čitao ove poslednje redove prvi put posle trideset godina. Obrisa suze i nastavi. Između ostalog je pisalo:

“Hej, mošaaaaaa! Htela sam da se našalim sa tobom…tako, da ću se za šest meseci poroditi. Rodiću ti sina, ljubavi moja! I ako ti to znači i ti me zaista voliš dođi, iznenadi me svojom hrabrošću voljeno moje! Iznajmila sam stan u Pariskoj ulici, broj dvadeset dva, velika, divna, izrezbarena drvena  vrata, zvoni dva puta kratko i jednom duže, znaću da si ti. Stan je mali, ali skockan po našem ukusu. Kada bi znao kako sam srećna ! Nadam se da sam te obradovala! Ali, ako se ne pojaviš za tri dana, ja te nikada više neću potražiti, smatraću da me ne voliš i da je između nas kraj! A, to se, naravno, ludo jedna, neće desiti, je l’ da?!

Voli te tvoja

Mila

PS: Život piše romane i znam da voliš avanture! Čekam te!”