Aždaha

Vrhovni je već sedam dana boravio u Briselu na poziv zvaničnika Evropskog parlamenta, pod čijim korovem se u raznim komisijama i radnim telima po stoti put već raspravljalo o našem sudbinskom evropriključeniju. Opšti zaključak je bio da što više napredujemo sve se više udaljavamo od uređene i uglađene Evrope, a sve se više bližimo tajanstvima i atavizmima Azije – a kako nam to polazi za rukom nikome nije bilo jasno. A ni Vrhovni, uprkos svoj svojoj rečitosti i domišljatosti, nije mogao da objasni kako smo se, došavši do samog kraja puta, zapravo našli na na njegovom početku. I svega mu je već bilo preko glave kada je pozvan na svečani prijem za sve krunisane glave i šefove država, pa je, nemajući izbora, na tako važan skup došao nepripremljen.

Skup je održan u prelepom dvorcu na jednoj uzvišici, nedaleko od grada. U prisustvu brojnih viskih zvanica on se nasmrt dosađivao više od sat vremena, jedva čekajući da uhvati tutanj. Onda je u jednom trenutku primetio kako svi gledaju u njega i sa poštovanjem izgovaraju njegovo ime. Nekoliko njih mu je i prišlo i krenulo da ga tapše po ramenu i da mu objašnjava kako je konačno na njega došao red da celiva ruku Njegovoj ekselenciji, gospodinu Krigeru, vrhovnom glavaru od Evrope i evropskih provincija, kako rekoše, kako to ovdašlji običaj nalaže. Ali on, pomislivši da se šegače s njim, uzjogunio se i kategorično rekao:

– Ne! Srbi se saginjati neće!

Muk i tajac ispunili su svečanu dvoranu. 

– Ali, gospodo – dodao je brže-bolje, uvidevši kako se uvalio u veliku nevolju – ako mi odobri Parlament, zašto da ne, učiniću to sa najvećim zadovoljstvom. U pravnoj državi, kakva je naša, državni zvaničnici ništa ne rade na svoju ruku, i šta vam tu nije jasno?

Tim rečima pokušao je da malko „smekša stvar“, držeći se one narodne da dobar izgovor zlata vredi. Međutim, to njegovo „Ne!“ odjeknulo je Evropom poput atomske bombe.  I opet se istorija pred našim očima ponovila kao farsa.

Vrhovni se uporno držao svoje priče, tvrdeći kako je u toj stvari stoprocentno nevin, a svu krivicu prebacio na šefa diplomatije, pošto mu ovaj, bog će ga znati zašto, nije blagovremeno ukazao na značaj i smisao tog ritualnog čina, te je s razlogom posumjao da se radi o nečijoj neslanoj šali.

– Baš sam se pitao kojem je to evropskom birokrati toliko stalo da po ko zna koji put javno ponizi nas Srbe? Tako je kroz čitavu našu istoriju, i pisanu i nepisanu, uvek se nađe neki dušmanin da nam radi o glavi! – grmeo je u svoju odbranu, vitlajući rukama kao akrobata na pozornici.

Međutim, ništa mu to nije vredelo, evropski zvaničnici nepoverljivo su vrteli glavom, silno uvređeni. Nedolično ponašanje našeg predsednika naročito je razljutilo krunisane glave, koje jako drže do tradicije i etikecije i lepih manira.

– Tako nešto od ludih Srba moglo se i očekivati. –komentarisalo se u njihovim redovima.

Već koliko sutradan, Vrhovnog su evrpopski mediji raspeli na krst kao da je, u najmanju ruku, islamski terorista. Bolje da sam postavio bombu ispod sedišta Evropske komisije, nego što sam onako uvredio gospodina Krigera, jadao se on, zarekavši se kako za života više neće promoliti nos u njihovu poganu avliju. Lepo sam ja govorio da je Evropa zla dementna starica koja boluje od cinizma i ostipacije, i da treba da se okrenemo Kini i Rusiji, ali niko nije hteo da me sluša. 

Dok se smrknuta lica ukrcavao u avion na Briselskom aerodromu,  primio je vest da su u Beogradu sevale pesnice među ministrima, što će reći da je od vladajuće kolalicije ostao samo još koalicioni sporazum, koji sad slobodno može da upotrebi umesto toalet paipara.

– Znao sam – od sve muke hvatao se za glavu – ne može čovek ni dva dana da ih ostavi same, a da nešto ne zaseru.

– Ali, hm..., možda i nije tako loše što je pukla tikva baš sad, dok Evropa sa mnom ispira usta. Šta me košta: raspisaću izbore!

Znao je on da ga njegove vatrene pristalice ni ovaj put neće ostaviti na cedilu. Mnogo je njih bilo briga šta priča Evropa. Klicali su na sav glas kako je on odmerio od šake do lakta evropskim glavarima, poredeći njegovo junačko i ponosito držanje sa podvizima Gavrila Principa i Miloša Obilića. A u političkim krugovima još je više produbljen jaz.

Vladajuća garnitura podanički je odobravala njegov postupak, a kriva su glupava evropska pravila i protokoli. Levo orjentisani lideri opozicije zavijali su kao gladni vukovi kako ćemo ostati bez gaća, lišeni masla iz evropskih fondova, te da ovog osvedočenog prišipetlju i štetočinu za državnim kormilom čim pre treba smeniti, dok nas sve u crno ne zavije. Desničari su grmeli kako se ni po koju cenu ne treba saginjati pred rigidnom evropskom birokratijom. A modernisti uglas pevali kako je dubok naklon i celivanje u ruku nadređenog nam evropskog birokrate čin najvišeg patriotizma. Štaviše, da to svakome treba da bude na čast, a pogotovu onom ko se dočepa najviše državne funkcije, jer se ne može ni zamisliti da se na dostojniji način može služiti svojoj otadžbini. A bilo je  i onih koji su, radi naše neupitne evropske budućnosti, isticali kako se oni ne bi libili da svakog evropskog zvaničnika kojeg im podmetnu, celivaju ravno u vrh guzice. Budući da za njih celivanje Evrope u bulju nema alternativu.

Tako je naša vekovna dilema kojem carstvu ćemo se privoleti, Zapadnom ili Istočnom, još jednom postala pitanje svih pitanja. I akteri na političkoj sceni po ko zna koji put u našoj novijoj istoriji udariše jedni na druge lažima i klevetama, bilbordima, plaćenim terminima na TV-stanicma, ali, u više navrata, i molotovljevim koktelima i kamenicama.

– Hvala ti Bože što imam o čemu da pišem. – ponavljao je u sebi Roberto. Stvari su se odvijale takvom brzinom da je on jedva uspevao da ih, doduše u nešto drugačijem ruhu, smesti u svoj roman. 

Gloženje je naš modus vivendi, zapisaće on. Taj usud nas prati kroz čitavu našu istoriju, zašto bi sad bilo drugačije? I nije naše jedino prokletstvo. Da smo tražili bezbednu zavetrinu i stajali uz skut nekoj od imperijalnih sila, kao što su drugi narodi, sigurno bi nam bilo stoput bolje, i bilo bi nas nekoliko miliona više, ali onda ne bismo bili Srbi!

Uostalom, nije nikakva tajna da mi Srbende na Evropu gledamo i gledaćemo još zadugo, kao na halapljivu neman, okorelu žderačicu nacija. Poveću aždahu koja nemilice guta čitave nacije i onda ih mulja u svojoj utrobi, sve dok od njih ne napravi kašu, a potom, kada se sita zadovolji, iz nje jedan za drugim iskaču novopečeni Evropljani, zdravi i pravi, vredni i radni i nadasve humani i civilizovani, ali ipak neceloviti, sa ispranom svešću i savešću kao svojom najvećom falinkom, budući da im je tom evroaždajskom ćiribu-ćiriba i hokus, pokus, preparandus alhemijom, izbrisano iz pamćenja bezmalo i ko im je ćaća i ko im je mater, i na  koju himnu treba da ustaju. I što je Srbenda, u geografskom smislu, bio udaljeniji od svoje prestonice, a u obrazovnom što zapušteniji, to je njegova predstava o Evropi kao aždahi manje upitna, a ova aždaha u njegovim očima sve veća i veća i sve halapljivija, preteći da naraste i do veličine zemaljske kugle. A ako mi Srbende nešto znamo, to znamo: svaka aždaha – pa tako i ova evropska – ište svog kopljanika, slavom ovenčanog deliju, koji će joj doći glave. Živi bili, pa videli...

Odlomak iz romana “Nojeva barka”