Beg

Dozivali smo se ćutanjem na ivicama snova u arenama srca sa tragovima prolivene krvi pobeđenih  gladijatora u čeljustima zveri.

Ukrštale su se suze u molitvama himalajskih monaha sa bolom porodilja na obroncima Jerininog grada.

Nikome više nije važno saznanje o postanku sveta kao i pomračenje istog.

Slepošću uma tražimo jasnoću našeg srca.

Dobijamo pečat strastvenog ludila.

Potpisujem blanko.

Imam blagoslov sa podrškom lokalnih pijanaca, beskućnika i poneke kurve.

.............

Noć je bila umivena. Svež vazduh me je vratio u stvarnost. A, šta ako stvarnost nije stvarna? Dobro, može se reći, vratio me u nestvarnu stvarnost. Tamo gde mi je srce ginulo preci su polagali svoje dlanove i toplotom krpili rane. Tamo, sa njim, ja sam bila svoja. Čuveno „otkriće novog kontinenta“. Dokle ću pronalaziti sebe na tim čudnim mestima? Kada će već jednom ta žena, ja, ona, da odraste i batali romantičnu nadu i očaj Ane Karenjine? Uh, kada bih mogla sebi da opalim šamar!

Gasile su se ulične svetiljke, grad se budio, koračala sam kao pijana jer sam negde znala odgovore na sva ta pitanja, ali, sam ih ignorisala. Kuda sada? Zastala sam buljeći u brojeve gradskog prevoza na tabli. Ni jedan nisam prepoznala. Uplašila sam se da ja sve ovo sanjam. Odjednom se čula škripa kočnica. Iz automobila je izleteo taj mitski lik svih mojih mitologija!

„Hajde ulazi! Pobogu, dobro je da sam te pronašao! Zašto si otišla bez pozdrava, jesi li ti normalna? Kakva si ti ludica, osetljiva i blesava! Svašta sam pomislio...Šta ti bi?“

Nisam ništa rekla, samo znam da mi je bilo lepo, nestvarno lepo sa njim. I taj strah da će sve to nestati jednog trena naterao me je da odem bez pozdrava.

...........

Posle mnogo godina, susreću nam se pogledi u neverici da smo takvi kakvi jesmo. On, sa troje dece, jedno u njegovom naručju, a dvoje oko njegovih nogu i svi pod budnim okom njegove žene.

Tog jesenjeg dana ja sam se vraćala iz jedne galerije ostavivši neke slike za prodaju.

Te dve sekunde sudara naših pogleda sve su ispričale.

Nisi htela.

Ne znam, možda i bih da si umeo.

Rekla si da nećeš.

Ne znam.

A, ne znaš? Pa nisam mogao da te čekam sto godina!

Nisi ni morao!

Voleo sam te!

I ja tebe! Slatka su ti dečica!

Mogla su biti naša...

Ne znam.

A, šta znaš?

Da te volim.

I ja tebe!