Beleg (drugi deo)

Tamo, iz magle grad provirivaše. Ne dade se Konstantin pokolebati, već nastavi strmom stazom, nadajući se da će devojku ugledati. No, ne beše lako, jer i njena haljina  beše sačinjena od magle. Dan odmicaše uveliko i kad sunce krenu ka zapadu, Konstantin ču da ga neko po imenu doziva.

„Rekla sam ti, ovde ćeš me naći”

„Ko si ti?“

Ko da ga nije čula, devojka nastavi: „Velika će, nesreća Srbijom zavladati. Propištaće mnoge majke, brat će na brata udariti, ni reda ni poretka se znati neće. Udovica će na svakom koraku biti. Kad to vreme dođe, ti se priključi vojsci  Lazara, vojvode koji će doći, Mutapa zvanog. Čovek po imenu Đorđije Crni povešće boj. Izvojevaće bitke, ali će još gore za narod biti. Previranja između vojvodstva i gospodstva biće velika, no se ti tu mešati nećeš, nisi od te sorte. Beleg koji kriješ ti kazuje da si za velika dela rođen, da će se ime tvoje proneti daleko i da će vekovima trajati. Dodeljeno mi je uz tebe da budem. Ti ne znaš ko sam ja, no, doći će vreme kad ćemo se sresti blizu Todorovog grada i tad ćeš saznati, a sad požuri natrag, majci svojoj, večeru je spremila“.

Konstantin pomisli da ga pamet izdaje. Obli ga znoj. Noć je svoju koprenu spuštala, a njemu je trebalo jahati tri dobra sata do Karanovca samo. Naježi se kad pomisli da Moravu treba preći, ali devojka beše toliko lepo i umilno zborila da ga svaki strah uminu. Konj ga je nosio lako, ko da je neka sila upravljala njegovim nogama koje ne pokazaše da su bilo kakav umor osetile te on tako dojaha do kuće, kao u magnovenju.

Kad prvi put te godine zagrme, počeše se pronositi glasine da se nešto sprema. Oseti da beleg ne miruje te shvati da je došlo vreme da uradi kako je kazano. Očekivao je da se devojka pojavi u nekom od snova koji su ga morili po čitavu noć, no nje ne beše. Poče da sumnja da se sve uopšte i desilo, a onda mu svrab belega  potvrdi da sve istinito beše. Reče majci da se sprema na put. Ona reče samo: “Idi sine, ako se mora i nemoj obrukati svoje ime ni vreme što sam te u utrobi nosila”. Prosu iz testije malo vode za njim, a ostatak na vatru na ognjištu i ugasi je.

I zaista, behu to dani teških borbi i sve se desi  što devojka reče. No, strah nije više obitavao u njemu, a kad bi se pojavio i nacerio svoje ružno lice, Konstantin bi svoju lulu u čibučnicu vratio i sablju potegao. Osećao je prisustvo devojke a ponekad bi video skute njene maglene haljine. Moravom je krvava voda tekla, bistrila se nije, a bojevi niz nju kretali sve dalje od Karanovca.

Na jednome mestu, pušeći svoju lulu, na vrhu brda ugleda grad opasan kulama ispod koga se sastajaše dve Morave čineći jednu. Učini mu se čudnovatom  ta lepota, no ne zadrža dugo oči na njoj, jer put ga je vodio na drugo mesto gde se vojska morala ušančiti.

Beleg je Konstantina boleo, počeo da krvari a telo neka vrelina poče da obliva. Lice Crnog Arapina učini mu se poznatim, imalo je iste oči kao strah one noći na Moravi kad se probudio. Konstantin zavitla sabljom i povika: “Nećeš se, Crni Arapine, ti naših a ni vaših devojaka naljubiti! Nećeš dok je u Konstantina sablje i u ovog naroda srca i vere!”

Probudio se u svojoj kući. Postelja beše krvava. Na njoj sedeše devojka koja reče: “Ne boj se, Konstantine. Ja sam te dovela ovde, u kuću tvoju, da te predam majci. Ja sam tvoja sudbina! Vodila sam te gde je trebalo i ispratiću te. Počivaće ti telo sa majčinim, u istom grobu. Doći će vreme kad će ljudi tu sakriti veru od nevere i duh tvoj i junaštvo će od tad, živeti večno”.

Ni reči Konstantin ne izusti, već gledaše u neke ljude i decu koja su se vrzmala oko njegove glave, trčala po nekom dvorištu koje nije poznao. Devojka se nasmeši, uze ga na svoje ruke i pre nego što ga ponese reče: “To što si spazio su oni koji će se tvojim potomcima zvati, iako ih od srca nemaš, ali Bog je njima dao beleg tvoj i tvojim će se imenom zvati. Nisi zalud vek svoj poživeo”.