Beleška o razorenom danu

Skrivenih, jedva čujnih koraka, klizio je niz ulicu. Bilo je vreme, kada se trzaji noći slivaju u svetlost zore, nije ličio na kradljivca, na sumnjivca, po povijenom hodu savijenog, visokog tela, ličio je na begunca. Osvrćući se na svaki šum, poput zeca načuljenih ušiju, koje su osluškivale i najmanje treptaje, spremnih na beg u nepoznato, drhtavih nogu išunjao se iz  zgrade, ne želeći da bilo ko i nasluti njegovo bekstvo.

Strah i slomljenost nikada ne donose dobitnu kombinaciju, oni su dva „najbolja“ znaka za sigurnu propast. Već je dovoljno odmakao, u daljini, jedva vidljivo, nazirao se krov višespratnice, krov njegovog otkrivenog skloništa. Pogled unazad gubila se panorama krova koji je prelivalo prvo sunce i odblesci su ga skrivali. Sasvim dovoljno, daleko, pomislio je, već manje zadihan.  I… Znao je sasvim sigurno da ne zna cilj koji je u magnovenju i sudaranju misli tražio. Ali, bio je apsolutno siguran da tamo gde se više ne vide krov, antene, tu više nikada neće kročiti.

Razne misli, svakakve gluposti, nizale su mu se kroz glavu u zanosu lude želje i hrabrosti, zamišljao je svetla nekih velegrada, nekih čarobnih urbanih džungli, u kojima će  nestati prvim korakom. NESTAĆU, hrabrio je sebe, sve će nestati, više me niko nikada neće videti, nikada nijednu reč neću imati sa kim da progovorim. Iskidaće svako sećanje iz sebe, sve prelepe trenutke odrastanja, života, ljudi, nestaće, nestaće čitav jedan usrani život, a sa njim sve mračne aveti, utvare, nestaće zvuci i mirisi koji su izazivali odvratnost...

Budio se, neudobno poskakivanje kamiona, koji je vijugao, budilo ga je. Pokriven, nije znao ni kuda ide, sećao se, samo da je to neko ko ga je u polumraku pokupio sa puta, posle mnoštva koji su krstarili putem. On, nije bitno ni ko je on, ni odakle je, neki dobri Samarićanin, on je, neka to i ostane, zar je ime bitno. Kucanje iz kabine u  staklo, jednom, dva puta i onda  treći put, znak je, onaj prećutani znak, da kraj putovanja je, da iskoči iz kamiona i...

Podigao je ruku, mahao je u pravcu retrovizora, iz kabine neka nepoznata ruka otpozdravljala je, znak da ...

Koračao je smireno, ispred njega nazirao se neki grad, budio se iz magle, smoga, bio je prijatan miris, miris željene slobode... Sve sigurnije i sigurnije koračao je, nešto je cepao obema rukama, nešto je bacao, kao da se oslobađao tereta koji je leteo sa obe strane. Činilo se da se ruke podižu, ličile su na krila...a velegrad, nepoznati velegrad, bivao je korak po korak bliži, bliži, BLIŽI...