Belina

Ivica mosta bila ja klizava od skorelog leda koji se nije video u polumraku. Potpuno sama, na ivici mosta koji je visio iznad ledom okovane reke, stajala je mršava devojka. Pogled joj je lutao po belini, bez emocije, bez izraza, bez straha, sa odlukom koju niko, i ništa neće promeniti.

Verovatno bi nakada posmatrala ovu provaliju sa strahom deteta, ne bi joj ni prišla, jer ceo most je bio rušan, izolovan od sela, niko ga nije koristio. Sve to joj je sada išlo na ruku, odlučila je da skonča, da joj telo ne pronađu ni ljudi ni zveri. Smučile su joj se decenije ponižavanja, batina, gladi, licemerja, silovana i tela i duha. Nije odluku donela olako, dugo ju je vagala sa svim životnim radostima koje nikada nije imala, dan kada je presudila sebi, bilo je dan kada su se sva svetla pogasila, izubijano telo i ubijena duša nisu mogli više da podesu ni tren ovozemaljske groze zarad neke potencijalne, buduće, imaginarne radosti.

Na tren se osvrnula preko beline. Tišinu je remetilo samo njeno isprekidano disanje. Mogla je da se stopi sa ništavilom i da se ni list na snežnoj grani ne pomeri. Mogla je da umre u apsolutnom mraku svog srca.

Momenat koji je predhodio padu bio je sasvim apsurdan, u beloj tišini načula je još jedan dah osim svog. Okrenula se i ispred sebe naletela na par užarenih očiju, ogomna vučija glava curila je balama gladi, celo telo treslo mu se od želje za njenom krvlju. Skočio je i oborio je na snežnu padinu, očnjake joj je zario u kost potkolenice i kidao. Šutnula ga je, nokte mu je zarila u oči i pritisla. Bol ga je trgao i načas ju je ispustio. Iskoristila je to i pojurila prema mostu, sneg ju je saplitao, posrtala je. Skočio joj je na leđa i ugrzao je za rame, oteo joj se vrisak, nagonski se prevrnula na leđa, povukla ga dlaku i odgrizla mu levo uvo. Urliknuo je, grizao ju je mahnito, po celom telu, cepao joj je odeću i meso, a ona je uzvraćala ujedima, bila je preciznija, grizla je njušku koja je grizla nju. Bez misli, bez poimanja o razlogu, borila se za život koji je bio njen, samo njen, da ga sačuva ili oduzme. Borila se kao zver, jer je zver u tom trenu izašla iz male duše i preuzela telo bezvoljne devojke od krvi i mesa pretvarajući ga u gomilu životne sile. I vučiji stisak je popustio, dovoljno da se otrne potpuno, preskoči ogradu i skoči u ambis.

Dok jke tonula u led nije ni mogla videti vuka koji je skočio odmah za njom, mislila je o samo o tome kako je suštinski volela život.

Izvukao je malo telo iz ledene reke i odvukao ga u jazbinu u podnožiju brda. Legao je uz krvavu ženu i prineo njušku njenim modrim usnama, osetio je toplinu daha. Onda je počeo pažljivo da liže rane, i njene i svoje. Negde pred zoru privio se uz nju deleći sa njom svoju toplotu. Zaspao je sa mišlju o tome kako bi bilo šteta da je umrla, da je podlegao gladi, ipak je ona bila dostojan protivnik, i divio joj se odano, gotovo pseće.

Olga Tomović