Beograd je jedno veliko selo

Tijanu sam upoznao na prvom predavanju iz tehničke mehanike. Kad sam, na pauzi između dva časa, rekao odakle sam, rekla mi je da je Beograd jedno veliko selo. Shvatio sam to tada kao uvredu, pošto je prilikom upoznavanja rekla da je iz Beograda. Kao, ono, i vi seljaci ćete se uklopiti, ne morate da brinete. To je, naravno, bila samo jedna od mnogih predrasuda nas studenata koji smo došli iz provincije. Uprkos tome, Tijana i ja smo se od početka kapirali i kvalitetno družili. Posle diplomiranja smo ostali u kontaktu, ali vremenom smo prestali da se čujemo i viđamo. Poslednja informacija o njoj bila je da se iselila u jedno selo kod Roterdama. Iz velikog sela otišla je u malo.

Živeći u Beogradu skoro trideset godina shvatio sam na šta je Tijana tada mislila. Ako kreneš malo više da se krećeš po gradu upoznaćeš ljude koji znaju nekog koga ti znaš.

Pre nekoliko dana, posle „sto godina”, u Knez Mihailovoj se skoro sudarih sa Tijanom. „Beograd je jedno veliko selo”, rekao sam. Ona se nasmejala

Seli smo u kafe „Zmaj” i počeli priču.

„Vratila sam se u Beograd”, reče Tijana, „posle deset godina. Sada radim u jednoj holandskoj firmi. Danas me je baš iznervirao šef, Holanđanin.”

Bilo je vrlo interesantno slušati je. Pričala je energično, vrlo slikovito, tako da sam je retko prekidao. Većinom sam klimao glavom i ponekad govorio da, da, aha.

„Zapadnjaci, sa kojima poslovno sarađujem, su nekompetentni, nedovoljno obrazovani, površni, ne udubljuju se u problematiku. Hteli bi da dobiju tri informacije i da odrade posao. To ne može tako. Čitaju selektivno. Ne mogu se udubiti u mentalitet drugog naroda, niti ih zanima. Emotivna inteligencija im je ravna nuli. Školski sistem, sistem u kome žive, uči ih da funkcionišu samo po određenim pravilima i šablonima. Ako se desi  problem izvan tih šablona, oni ga ne vide, ne žele da ga vide, niti ga znaju rešiti. Tako i moj šef. Ja mu danas pošaljem izveštaj na tri strane, a on mi kaže da skratim i napišem na jednoj strani. Traži da mu se sve uprosti, ne zna da protumači tekst, a vodi multinacionalnu kompaniju koja hoće da pravi fabriku u Srbiji. Ja mu našla sve informacije, a on ništa ne kapira. Kaže da mu pošaljem kraće, kô što mu je poslao neki iz Švedske. Pa nije ti ovo Švedska, pička ti materina!”

„Kako su toliko ekonomski napredniji od nas kad su tako glupi, malo mi je nelogično to što pričaš?”, prekinuh je.

„Zato što su pokrali pola sveta. Zato što kroz svaki odnos u životu, bio on privatan ili poslovan, gledaju praktičnost i profit, bez ikakvog uplitanja emocija. Bitno je samo napraviti pare.”

„Čudno mi je to, znaš, nekako mi deluje paradoksalno, koliko god da se trudim da ti verujem. Znam da ne pričaš tek onako, znamo se toliko godina, ali, opet, znaš koliko ima ljudi u Srbiji koji maštaju o iseljenju u neku zapadnu zemlju, pogotovo u skandinavske. Znaš koliko se iselilo poslednjih deset godina. Nije mi baš najjasnije. Zašto idu i ostaju. Moraš priznati da se malo njih vraća?”, rekao sam.

„Zato što su neinformisani i što ih lažu oni koji tamo žive ili nisu ni shvatili gde žive, jer se nikad nisu u to društvo integrisali. Druže se sa ljudima iz bivše Jugoslavije. Jebiga, ne mogu se lako ni vratiti sve i da hoće, većina je u kreditima, ćute i guraju. Kad ih neko pita kako je oni kažu dobro, a šta da kažu? Ja ti iskreno pričam. Neće ti baš mnogo njih koji žive u inostranstvu istinu reći.

Holanđane je sistem ukalupio u određene norme koje oni zovu Zapadne vrednosti i time se ponose.

Kad sam se vratila u Srbiju, mesec dana sam gledala samo N1 i Novu S. Imala sam osećaj kao da se nisam vratila, nego da još uvek sedim u Holandiji i gledam njihovu televiziju, i onda mi se smučilo. To što se emituje na tim televizijama je čista Zapadna propaganda. Propaganda tipa Vrli novi svet. Kao, Zapadne vrednosti, kakve bre Zapadne vrednosti? Tako da sam se prebacila na RTS, gde mogu barem da čujem vesti iz celog sveta, a ne samo kritiku našeg društva, odnosno, kako smo najgori na svetu. N1 smatram najvećim promoterom našeg predsednika, zato što ga ne skidaju sa programa. Kad prebacim na N1 ili Novu S prvo i poslednje što vidim i čujem je Vučić. On je postao idol te dve televizije, naravno, u negativnom kontekstu, ali, bez obzira na to, promovišu ga, jer samo o njemu pričaju. Sva dešavanja u svetu, i kod nas, sa njim su povezana. Još se bave promocijom Zapadnih vrednosti, i to je sve. Znači Vučić i Zapadne vrednosti, druge informacije ne prenose. Kao, na Zapadu je divno, uređeno, demokratija, socijalna pravda, sve funkcioniše baš onako kako treba, to je svet kome težimo, a mi smo, zaboga, pet hiljada godina iza njih. I onda mi se smučilo. 

Kad su počeli u Holandiji da pričaju kako krave i mačke uništavaju životnu sredinu, onda sam ozbiljno počela da razmišljam o povratku. Na nacionalnoj televiziji kažu da se pod hitno smanji broj krava i da treba mačke držati u kući. Kao, krave mnogo seru, a mačke love ptice i to je protiv prirode. Tako da se to, zaista, protivilo mom zdravom razumu. Krave i mačke su pretnja za životnu sredinu, a Shell i druge korporacije nisu? Onda dođem u Srbiju i gledam, na N1, ista sranja. Ma, marš u pičku materinu! Poželela bih svakome ko želi Zapadne vrednosti, koje propagira ta televizija, da žive te vrednosti bar deset godina. To znači: Nema pušenja u zatvorenom. Razdvajaj smeće u šest kontejnera. Jedi hamburger od trave. Nema mesa, nema mleka. Dva krompira i malo brokolija za ručak. Za doručak maži puter na leba sa kriškom salame. Nema pevanja, dreke, cvrke, druženja, i ostalog proseravanja. Nema udaranja deteta po guzici ili da mu, ne daj bože, nešto ružno kažeš. Nema puštanja veš mašine kad ti se ćefne. I, štednja, štednja, štednja! Zabranjene sve radosti. To bih svima poželela bar deset godina. Pa, izvolite Zapadne vrednosti.”

Zazvonio joj je telefon. Kratko je pričala na holandskom. „Moram da idem, imam danas još obaveza u vezi sa poslom”, reče. Baš mi je drago što sam te videla, izvini ako sam te udavila.”

„Ma nisi, bilo je zanimljivo sve to čuti”, rekao sam.

Izmenjasmo brojeve telefona, ispratih je do zgrade Tanjuga, a zatim krenuh prema stanu. Hodao sam lagano i razmišljao.

Slične stvari sam čuo od Steve i Čede. Jedan živi u Norveškoj, a drugi u Švedskoj. Ali, Tijana je sve to detaljnije i strastvenije ispričala.

Loše, pomislih. Loše je sve ovo čuti. Ako je tako, onda nema nade za nas.

Autor Milan Neđić