Beograde, laku noć

Jutro, 7.05. Na radiju pesma, lagana, vraća kapke u prvobitni položaj, onaj pre malopređašnjeg pljuskanja po licu.
"...A samo na tren ruke nam se taknu...mi smo jedno drugom uvek govorili Vi, ali nam se nisu ostvarili naši sni..." Rukav, onaj levi, naročito, oduvek je bilo tako, pa i mnogo kasnije....uvek se migoljio, nije dao ruci da uđe i njega. A cipele, tada još, broj 37. Još uvek najveći u razredu. Štrkljasta, uspavana devojčica, upravo se sprema da ne zakasni na prvi čas, zamišljajući nemoguću ljubav u dragstoru u podzemnom prolazu u Nušićevoj ulici. Ko bi rekao, da je tu, gde joj je mama kupovala đevreke i jogurt, radila zaljubljena kasirka iz pesme s radija.
Već je 7.15. Valja požuriti.Čas počinje u 8. Glas, blizak, kao najrođenijeg, dragog ujaka, dubok i pomalo strog, da poželi, kao i svakog, pa i tog, dobro jutro, svom gradu, svakom ko se oseća građaninom ovog grada. Usporava pertlanje, kako bi čula svaku njegovu reč. Osećala je da je, iako pomalo namrgođen, on jedan topao čovek iz radija, kao roditelj, koji grdi svoje dete, zna da nije baš idealno, ali ima volje da ga malo prevaspita. Ona je tek devojčurak, ne zna šta je to satira, ali je razume, oseća, ima je u genima kolektivne samospoznaje njenog naroda. Već je na vratima, a prati je lagani, mek muški glas koji peva :".. moja Milena...miriše na jabuke..." Prolazi pokraj trafike, gde prodavačica očigledno sluša istu stanicu na tranzistoru, koji drži na paketu još neprodatih novina. Čuje završne taktove "Milene" koja "živi kao podstanar", pa onda živnu u ritmu pesme jednog pevača s gitarom kog je prošlog leta slušala uživo u letnjoj bašti primorskog grada, Bara. "...A zar ne bi bio štos, životu razbit nos... "
S obzirom da je za taj dan najavljen pismeni iz matematike, s vrlo borbenim duhom će ući u školu. To će joj dobro doći u svakom slučaju, pa i da omane. Pesma ima tu buntovnu poruku za svaku priliku. Tako je i bilo. Matematika joj nikad nije bila jača strana, kao ni taj levi rukav. A sve druge petice, do plafona, ma i preko, kao čarobni pasulj, ko iz vode su rasle, a matematika je imala svoju, posebnu, uzdržanu računicu. Ta njena zanesenost joj je uvek zamagljivala tačan rezultat, koji joj je stalno bio pred očima, pa i kasnije, u životu, što će se pokazati. A ona ga nije videla, već stalno neki pogrešan.Tog dana su joj se taktovi pesama u jutarnjoj emisiji, do kraja časova ponavljali, ponavljali...ni žamor sa odmora u školskom dvorištu nije mogao da ih odagna. I tako svakog dana. Upijala je sve jutarnje pesme i nosila zajedno sa sveskama i olovkama u školskoj torbi.
Srednja škola. Glava ista, uvek sanjalačka, pa i kad je dovoljno spavala. Isti radio-aparat, skala na istom mestu, da je neko i hteo da je pomakne, ostala bi ukopana na tom mestu, baš na tom mega hercu. A kad smo kod herca, ooo, itekako ga je imala, i dušu i herca. Kakve je sve signale primala! "...jer za ljubav treba imat dušu..." Kakve lepe vesti, vremenske prognoze, i kad nisu bile povoljne, bile su lepe, jer su bile od prirode...A tek melodije i reči u njima... Tu je još uvek bio dragi glas "ujke" koji nije ujka, (iako je rođen iste godine kada i njen pravi ujka), već dobri znalac ćudi svojih sugrađana, kao dobri, ali gunđav duh, koji najbolje zna kojim rečima da ih probudi iz sna i da im prodrma savest, ko je imao, da im da savet za taj dan, a nekom i za ceo život.

" Šta je na kraju srede? Četvrtak.
" A šta je na kraju četvrtka? Petak.
Na kraju svih krajeva, uvek je
jedan novi početak."

Usred zime, oblačeći vuneni džemper, zamišljajući da je upravo ona "ta" iz pesme, ona, što "živela je na sunčanoj strani ulice". "Suncem okupana" izlazila je da pregazi dubok sneg, okovan jutarnjim mrazom, do škole, da ne zakasni na prvi čas, jer zvono ne mari ni za kakve snegove i ostale nepogode. "Opravdane" je ispucala, sada neopravdani časovi pišu recke. Već tri. A zašto, sigurno ne zbog dečka, kog još nije mogla imati, još ga je u glavi crtala. Zbog lošeg društva? Ma, to su samo drugovi iz školske klupe koji su je zamenili klupom u parku. Došla deca da probaju zabranjeno, a odraslima dozvoljeno, da pod okriljem sumraka, pripale svoje prve cigarete, sedeći šćućureni, kao dživdžani, na istoj klupi. U tom parku, toj izmaglici, samo je htela da bude deo svog društva, da i ona postoji, ali je taj dim nije privlačio. I baš u tom parku, u taj sat, pogled joj je spazio ono čemu se najmanje nadala, ni da pomisli, a tek on, otac njen, da će videti ćerku sa "nekima" koji puše, a to znači i ona. Obe beogradske reke je nisu mogle oprati, a nit' dim mirisala, nit' dim povukla. Nepravde mladosti... Ali, i te nepravde će joj jednom, mogo kasnije, nedostajati.
Susret oca i ćerke "prestupnice" se završio tako što joj je bez reči, samo pogledom, pokazao izlaz iz parka, pa su krenuli ka kući, koračajući ćutke, razočarani otac i nepravedno optužena kći. Dok su se iza nje udaljavali pogledi drugara i glas sa Svetinog kasetofona: "...retko te viđam sa devojkama, a viđam te svaki dan..." u mislima je pevušila do kuće, noseći uz njih iz tog parka otkrovenja onih istina koje se ne uče u školi, a ni u kući, o tome da ne postoji "Crno-bijeli svijet". Hodala je skrušeno kao osuđenik, upravo za taj svet, koji je umrljan s puno boja i nijansi, kao paleta neurednog slikara, što će kasnije saznati.
Faks, fakultet, nije ni on teritorijalno puno dalje u poređenju s osnovnom i srednjom školom. Njoj je zapravo, sve bilo u "njenom" krugu, a sve tako prirodno, bez nametanja. Dobri "ujka" Duško Radović, nije više bio na omiljenoj skali, ali još uvek je boravio na frekvenciji života ovog grada. Iz neke druge dimenzije još se osećala njegova zabrinutost za buduċnost građana ovog grada.
Jutra su šamarala s puno nepotrebnih vesti, a glava stisnuta stihovima, kao košnica koja stvara svoj med samo za sebe, da se osladi, uzme šećer kada duši padne pritisak.Ta sposobnost ju je sačuvala i mnogo puta kasnije u životu. Prvu je priliku imala u bolnici, nakon teške saobraćajne nesreće. "Bila je zamišljena", tako su rekli, da bi izbegli odgovornost, oni koji su vozili 100 na sat, desetak koraka od iscrtane "zebre". Bačena branikom nekih "jakih" kola, kao srna na putu, na kom je ostala čekajući, da je pokupe, da ne bi ometala saobraćaj. Dok je tako ležala, u neprirodnom položaju, sanjala je...kako na carini preko te nepovratne granice, odbja da pređe tamo i krene neplanirani put, mada, uvek je mwštala o putovanjima. Ipak, ovaj je bio drugačiji, izvan nje, bez njenih najdražih, bez njenih skica za platna koja je mislila naslikati. Vratili su je, oni, neki... valjda su razmotrili da je u pravu. A možda je neki uspavani, nedovršeni stih, od ko zna kad, koji se probudio od iznenadne tišine u njenoj glavi, probufio i nju. Stih koji je tražio svoj nastavak... "Filigranski pločnici" su je zvali, da hoda, jer je imala je još neistrošenih koraka.
Iako još dugo hodati nije mogla, trebalo je vremena. Vežbala je korake dugo u postelji. A otac joj je u džakovima donosio audio trake, prazne...Sony,TDK, Philips... da direktno sa radija na njih ostavi trag onoga što joj je duši bilo ugodno - bisere i dragulje sa noćnih programa muzike, sve do ranih jutarnjih sati. Oni su joj bili lek, eliksir, koji ni medicina ni farmacija još nije izmislila, a doktori digli ruke u svojom belim mantilima.
Dok je stala na zemlju, zemlja se okrenula, više puta, a umalo se nije sastavila sa nebom. A i to će se dogoditi, mnogo kasnije, samo, to njoj više neċe biti važno, jer neće biti tu.
Radio se uċutao, jer je TV aparat bio glasniji, zbog slika. A imao ih je puno, neprimerenih, izobličenih, prikaza, koje nisu ličile na ovaj svet. A možda su bile samo ogledalo sveta.
Ona i ovaj grad, mnogo su se voleli. Mogla je da zamišlja da živi u Londonu, u Lisabonu, oblasti Toskane, na obali Pacifika, nekom od prstiju grčkog poluostrva. Koliko god bila daleko, pri svakom povratku, od dužine puta preostajalo je uvek "442 do Beograda". Miris reči izrečenih na nekim ćoškovima, boje ulica koje znaju da šapuću dok se po njima hoda, uvek su je nanovo vraćale. Tu je bilo svega onoga što je nalazila u drugim gradovima. Čak i ljudi iz tih drugih gradova. Znala je danima da se raduje autobuskoj stanici, gde će drage ljude dočekati, a isto tako, sa setom je obilazila, nakon što bi ih ispraćala. Znala je da pamti ulice rođenog grada po tim povremenim pridošlicama, jer im je delove svoj grada nesebično darovala, svaki put. Neki se nisu vratili, ostali su srećniji u svojim gradovima, a ona im nije zamerala. Svako ima svoje džepove po ulicama svog grada, trgovima, kućnim pragovima...

A "....godine prolaze nervoznim korakom..."

Koraci onih koji više ne hodaju, ostaku utabani u asfaltu po kome nastavljamo da žurimo... u školu, na posao, kod lekara...na nečiji ispraćaj...

Nestaju poznate reči, gase se slike, drage zgrade se ruše, jer neka bića, strana, hoċe, baš na tom mestu, svoje carstvo. Tu više nema ničega njenog, a uskoro, nema ni nje... Nastaje glasan muk...da li je tako i u ostalim gradovima?
I važi li još ona da stihovi i muzika, čuvani godinama u tajnoj škrinji, u već pripremljenom "Atomekom skloništu" za neke "Smakove" sveta, može da donese spas, da se sve vrati kao što je nekad bilo?

Godina 1978. Jedan od mnogih njenih polazaka u školu. Četvrti je razred. Dok u letu uzima torbu, hitro, da ne zakasni na prvi čas, sa radija čuje stihove, koje je upamtila iz nekog razloga, iako ja bila bezbrižna devojčica:
"... Gospoda lażu, spiker krešti,
neki su zaglavili u psihozi
ti ne bjeżi, stani, stani!
Sjedi, jedi! Sjedi, jedi!
Što te panika hvata, neće biti trećeg svjetskog rata!"

Gledala je svoj grad koji nije više postojao. Gledala je nemoċno, čak ni pobeđeno, kao da je primerak upravo izumrle vrste. Ali, one retke, neponovljive vrste, sa genom predaka koji su znali kako se čuva duša.
A onda, začu odnekud poznate stihove, one koje je sačuvala za onaj, najveći bol, kada se nema kud dalje:

"Od početka na ovamo,
Sve se menja neprestano
Zato mnogo snage treba
Da se krene sve do neba...

Čarobnim dvorcima žurim
Orgulje čujem u tami
Pastir u frulu svira
Opet novi se rađa dan

Zove me nestalo vreme
Muzika opojnog vina
Čujem i zvuk klavira
Nebo prazno je, ovaj san..."

Usnula je na ulici svog grada, a kao da nije. Kao iznemogli pas lutalica, koji još uvek ima sjaj u očima.

Inspirisana stihovima pesama širom
nekadašnje Jugoalavije:
"Mi smo jedno drugom uvek govorili Vi"-Srđan Marjanoviċ
" Moja Milena"- Novi Fosili
"Ðon" - Miladin Šobić
"Za ljubav treba imat dušu"- Atomsko sklonište
"Živela je na sunčanoj strani ulice" - S vremena na vreme"
"Retko te viđam s devojkama" - VIS Idoli
"Crno-bijeli svijet" - Prljavo kazalište
"Filigranski pločnici" - Azra
"442 do Beograda" - Bajaga i instruktori
"Godine prolaze" - Bajaga i instruktori
"Ne cvikaj generacojo" - Atomsko skonište
"Tema classica" - S vremena na vreme
i
jedan od citata Duška Radovića

Ivana Đorđević
14. maj 2024.
u Beogradu