Berberin

Da nije bilo ovogodišnjeg kalendara na kojem zgodna i oskudno obučena zelenooka devojka drži kilo ključ i reklamira vulkanizersku radnju „Mileta Vulkanizera“ pomislili bi da je u pitanju neka posleratne berbernica. Kod nas kada upotrebiš reč „posleratna“ moraš da preciziraš o kojem se ratu tačno radi budući da ratovi nisu tako retka pojava. Mislim na Drugi svetski rat. Kalendar sa zelenookom, riđokosom lepoticom koja ima zadivljujuće visoke štikle pored kojih stoji vulkanizerski kompresor, nije jedina stvar koja ovu berbernicu čini koliko-toliko savremenom. Tu je i fiskalna kasa. Vlasnik berbernice, sedamdesetsedmogodišnji Bratoljub, dugo je ignorisao pojavu te „novokomponovane skalamerije“. Budući da nije mogao više da plaća kazne i budući da tržišna inspekcija više nije verovala u njegovo glumatanje u kojima on glumi srčane napade, morao je da podvije rep i da u svoj poslovni objekat uvede fiskalnu kasu. Dugo nakon toga je Bratoljub, dok je nevešto na kasi kucao šifre svojih berberskih usluga, kleo i državu i zakon i svoju davno počivšu majku koja ga je donela na ovaj svet da se pati.
Berbernica je imala nekih 15 kvadratnih metara i to je bilo više nego dovoljno. Imala je starinsko, rezbareno ogledalo, stare stolice, staru komodu i još pregršt toga starog, ne računajući vlasnika. Zimi je mušterije i Bratoljuba grejala furuna koja se hranila isključivo bagremovinom. Neretko je na furuni bilo i bakarno lonče za kafu a neretko su tu kafu zakuvavale mušterije. To je bilo jedno od nepisanih pravila ovog objekta.
Mušterije koje su dolazile kod Bratoljuba, uglavnom su bili njegovi generacijski ispisnici. Džangrizavi starci su se uvek kobajagi raspravljali sa vlasnikom i gotovo uvek su se žalili na njegove usluge: „Kljuse jedno matoro, ponovo si ostavio dlake da mi vire iz nosa!“, „Ćoro ćoravi pogledaj mi zulufe, što se ne okaneš ovog posla dok još nikom nisi uvo odsekao?!“ Nakon žalbi koje su upućene na uslugu, usledile bi žalbe na cenu tih usluga:“Kol’ko?! Pa ti dušu nemaš krvopijo matora! Zaokruži na ovaj kalendar kada sam ti poslednji put ušao ovde!“ I tako je bilo gotovo uvek ali su se uvek vraćali. Ukoliko ih smrt prethodno ne spreči u tome.
Bratoljuba su voleli svi osim njegovog brata, mada ni on njega nije voleo i to poprilično protivreči njegovom imenu. Problem je nastao oko podele imanja i u tome nema ništa neobično. Brica, kako su ga oslovljavali oni koji prvi put uživaju njegove usluge a takvi su bili retki, uobičavao je da kaže:“Kod nas ti je tako, ako si dobar sa prvim komšijom, ako nisi nožem secnuo kuma, ako nisi motkom tukao nekog iz tazbine onda moraš biti sa bratom u zavadi. Drugačije ne može kod nas!“
Matori mangup je bilo još jedno ime kojim su mušterije oslovljavale ovog berberina. Starci su više dolazili kod njega iz dokolice i njegovih priča nego zbog neke preterane brige o izgledu. A umeo je da priča i u sve se razumeo, takav je bar utisak odavao. Samouvereno, sa ogromnom dozom cinizma bi posmatrao svakog u rezbarenom ogledalu ,ko bi iznosio neke tvrdnje, a onda bi mu protivrečio. To ga je zabavljalo. Izlagač bi se u prvi mah uglavnom nervirao ali kasnije bi se smejao svojoj ishitrenosti i tome što je dopustio da tako naivno upadne u klopku.
- Nego, jesam li vam pričao kada sam služio vojsku? - započeo bi Bratoljub jednu od svojih priča.
- Verovatno jesi, ali svakako ćeš pričati ponovo. - uzvratio bi neko od prisutnih mušterija.
- Sećam se, te večeri je otac timario konje. Imali smo ih dva. Nije se znalo ko je lepši. Majka je u kući razvijala pitu sa tikvom, da imam za usput, dalek’ me je put čekao. Ja sam se oprostio od njih i kobajagi otišao da spavam budući da sam ranom zorom morao da krenem na voz. Iskradem ti se kroz prozor pa kod moje Dobrile. Ona me, lepotica jedna, čekala kraj svog prozora. Plače jadna, plačem i ja. Voleli smo se. Dade mi tada svoju sliku i maramicu koju je sama izvezla. Na srce da nosim, da me na nju seća. Tako mi je govorila. Na maramici dva goluba, ljube se, ma srce da ti prepukne. Na slici je bila dete ali to nije ni važno kada znaš ko je na slici. Umotam ja sliku u maramicu i stavim sve to u džep od košulje, baš na srce. Odem u vojsku, tamo sam i naučio ovaj đavolji zanat. Izbije neki požar tamo, jedva smo živu glavu izvukli no na sreću sve prođe bez leševa. Odslužim svoje i vratim se. Za čitav vojni rok ja kuću video nisam. Velika bre zemlja bila tada. Dok bih došao morao bi da se vratim. Ovde smo gotovi. Ajd’ sledeći. Čedo,platićeš kada završim priču ako ćeš da slušaš. Sedi Ostoja i tebe da ostružem. Gde sam stao?
- Vratiš se iz vojske.
- Jeste, vratim se iz vojske, jedan konj nam crko, drugi smršao, da l’ zbog tuge, čega li, treći se spremao da ide u vojsku....
- Konj da ide u vojsku? Šta pričaš?! I otkud treći?! uključi se taze ošišani čiča koji je ćutao sve vreme dok ga je Bratoljub šišao. Ćutao je da ne bi ometao majstora i da makaze ne bi završile na mesto na koje on to apsolutno nije želeo.
- Ma pričam o svom bratu, nema veze. I zamislite, udali mi Dobrilu za nekog parketara tu iz našeg kraja. Poludim, hteo sam sve da ih poubijam. No, skovem plan i oženim Dobrilinu mlađu sestru. Na svojoj svadbi povedem kolo, mašem onom maramicom sa onim golubovima što sam na srce nosio i na kraju je ispustim u blato. Svi koji su bili u kolu pregazili su to maramče. Neko cipelama, neko opancima ali se gazilo. Gledam krajem oka Dobrilu, zort joj u očima. Ne sme da promeni izraz na svom licu da ne izazove neki gnev u meni, karambol da napravim. Napijem se tada, rasteram svatove, oteram i mladu i zakunem se da se više neću da se ženim. Eto to vam je to, Čedo, dvesta dinara za tebe.
- Pih, ala ti je priča, reče Čedomir, prebirajući novac po pohabanom novčaniku.
- Možda i nije, ali sam morao nekako da te zamajavam. Da nisam to uradio ili bi se žalio na zulufe ili neke čuperke. Dosadan si bre čovek, završi u svom stilu Bratoljub.