Besani

Oboje su radili od osam ujutru. Udaljeni radnim mestima nekoliko kilometara. Povremeno bi se dopisivali SMS porukama i tokom radnog vremena, jednom i čuli. Ponekad i dva puta. Nije važno kako, kada i gde su se upoznali. Po povratku kući obavezno bi spavali oko sat vremena. To bi bilo jedino od sna za dvadest četiri sata. Noću bi bili budni. Svako u krevetu svog zaspalog bračnog partnera. Misli su im dozvoljavale da samo zatvore oči i opuste telo. Odmarali su svoje poglede i pokrete. Maštali su da su zajedno i sa takvom slikom bi pokušali da zaspu. Bezuspešno. Pokušaji su trajali prvih nekoliko meseci. Posle su odustali. Svesno. Vrline potrebne za pretvaranje imaginacije u realnost bilo je toliko malo da se ne bi ni mogla nazvati hrabrošću. Ni jedno ni drugo je nisu imali, ni blizu koliko je potrebno da bi se išta, makar malo promenilo. Ako je hrabrost pobeda straha - njihov je bio nepobediv. Strah od rezova, napuštanja onog i one koja se ne voli i mirno spava, jer misli da je sve u najboljem redu. Od napuštanja besmislenog života. Strah od iskrivljene slike o dečjem tužnom odrastanju bez onog koji ga je začeo. Strah od promene i od boljeg. Od nasmejanih doručaka koji nisu obedovani godinama. Strah od mogućnosti da od njihove dve senke, svake noći - naprave samo jednu. Od zaboravljenih osmeha i povratka izgubljenog - svega.

Dešavalo bi se i da zaspu. Nakratko. Veoma kratko. Mozak bi se već nakon malog odmora opet uključivao kako bi njihov zajednički život bio ponovo aktiviran. U njemu su uživali više nego u spavanju. Nisu hteli da im ništa promakne. Makar i na taj način. Maštanja bi bi bila započeta u mraku. Kada osoba pored zaspi. Imali su osećaj da ih varaju dok su budni. Toliko su se izveštili u tome da su mogli da razmišljaju o bilo čemu dok se ne bi začulo ujednačeno disanje sa strane. Tih trenutaka bili bi jedno sa drugim. Dodirima udaljeni, mislima spojeni, strahom isti, snovima pobeđeni. Ponekad bi im oči bile otvorene. Gledali bi u mrak ako još nije počinjalo da sviće. Trajalo bi nekoliko minuta. Nešto poput odmora između dve koncentracije izmišljenog zajedničkog života. U tim trenucima se razmišljalo šta od miline sledeće izabrati. Nalik na odabir filma u video-klubu. Zatim bi se kapci zatvorili, a sledeća projekcija mogla je da počne.

Bilo im je žao što mrak traje samo toliko koliko traje. Što ne mogu duže da budu zajedno. U onom delu dana u kome svi ostali regenerišu sebe za svesni deo života, za pokušaj da ostvare neke snove, dok su oni svoje žrtvovali. Koliko i sebe sȃme. Preživljavali su prepodneva, popodneva i večeri za noćne susrete i živeli za njih. Svetlost, sunčeva, veštačka, služila je da se odrade neophodne aktivnosti. Majčinske, očinske, kućne i poslovne. Kako se smrkavalo, tako su se i žudnje povećavale, da bi se najzad, oko ponoći i ukrstile. Na poseban način su se spremali za odlazak u krevet. Kao da će se zaista naći. Koliko god bili umorni, noć ih je čekala. Besane besana. 

  Goran Stojičić