Beskrajna uspavanka (drugi deo)

S prvim prolećnim danima samo se pojačao njegov jad i muka. Žena je polako kopnila i topila se pred njegovim očima, a on je u detetu koje je raslo i smejalo se sve češće video jedinog krivca za njenu sve očigledniju nemoć i boljku. Ni njena uveravanja da će biti bolje, ni toplo aprilsko sunce, nisu sprečili smrt, koja se ušunjala jedne noći i odnela njenu omršavelo telo i izmučenu dušu, ostavljajući ga samog s detetom koje plače, danonoćno. Nekoliko žena iz sela je ponudilo pomoć, koju je odbio bez razmišljanja. Ta uznemirujuća grudva njenog mesa i njegove krvi morala je da nestane iz njegovog života, jer je bila uzrok svih nesreća .

Spakovao je nešto njenih stvarčica i u noći punog meseca odneo uspavani zamotuljak do velike kapije manastira u podnožju planine.

Vratio se u zoru, razdelio ono malo stoke što je imao prvim komšijama, strpao nešto preobuke u torbu, zaključao  kuću i otišao iz sela. Niko više nije čuo za njega i niko nije znao gde da ga traži, ali su mnogi povezali njehov nestanak i nahoče koje su monahinje  gajile i čuvale kao dar od Boga.

Devojčica je porasla, pod imenom Nada, završila školu u gradu  i udala se. Život je, kao voda, proticao, a da nikada nije do kraja saznala istinu o svojim roditeljima .

Jedne hladne decembarske noći, u prihvatilište za  beskućnike u kojem je Nada - Tijana radila, dovezli su starog, poluslepog čoveka, u prilično lošem stanju. Nije znao kalo se zove, nije  imao nikakva dikumenta, i promrzline na  njegovim bosim nogama su bile bolne . Zbrinuli su ga medicinski, okupali, dali mu da jede, a on je sve vreme nešto pevušio. Nešto sasvim nerazumljivo, ali po osmehu koji je imao na licu, shvatila je da je to nešto što ga čini srećnim. I prihvatila je tu čudnu melodiju, držeći njegovu ruku, dok je tonuo u san.  Danima posle, nije hteo da zaspi dok ne čuje njen glas kako pevuši tu tihu uspavanku, dok drži njegovu ruku.