Beskućnik

U Autobusu je bila gužva. Ušao sam na zadnja vrata i pokušavao da se probijem prema sredini. "Samo sere, sere, svaki dan sere!", čulo se. Pogledao sam u smeru odakle je dopirao glas. Na sedištu je bilo upražnjeno mesto do njega. Imao je dugu kosu i bradu, ličio je na beskućnika. Smrad se nije osećao. Glasno se svađao sa zamišljenim sagovornikom.

Prošao sam napred i pogledao u njegovom smeru. Pogledi su nam se sreli. Namignuo mi je i pokazao glavom da sednem pored njega. Tako ti i treba,  pomislih, kad si toliko znatiželjan.

Bi me sramota da odbijem i sedoh pored njega.

Nastavio je da priča. Meni se nije obraćao. Gledao sam kroz prozor. Promicale su sumorne beogradske ulice umivene jesenjom kišom. 

Posle dve-tri stanice ustao je i krenuo prema vratima. Stao je pored vrata, razgledao putnike.

Đavo mi nije dao mira. Pogledao sam u njegovom pravcu. Opet su nam se pogledi sreli. Opet mi je namignuo.

Autobus se zaustavio kod "Politike". "Samo sere, svaki dan po televiziji, sere, sere, ne seri više, potpiši!", rekao je dok je izlazio.

Autor Milan Nedjić