Bluz Rozalije Bjanke

Prošla je još jednom svojom ulicom, pred kraj te godine 2002. godine, znajući da će  na uglu skrenuti ka njegovoj vijugavoj ulici. Pokušavala je da raskloni kosu sa lica, koja je rasuta po leđima, nemirno upletena od te košave, pa najzad odustade, nataknuvši kapu preko obrva. Modre prste, grčila je u džepovima, otvrdle kože, a usne suve i ispucale su se stegle od hladnoće. Neprimetno je prešla u njegovu ulicu, i zaustavila se pred njegovom zgradom, gledajući u njegov osvetljeni prozor lampicama sa jelke. Znala je da nije sam. Znala je i ko je sa njim. Osećala je neizmernu, čemernu tugu, čežnju od koje joj je srce udaralo brzo. Morala je sesti negde, bilo gde. U zavetrini, u uglu između dve zgrade, našla je mesto na koje nije padao sneg, pa je tu stala, cupkajući. To je bio drugi izlaz iz njegove zgrade, koje su pojedine zgrade imale. Ako bude izašao, znaće da ga prati.

Htela je da kao očajnica, padne u taj sneg, presečenih vena, dok je on ne nađe. Kakva patetika, pomislila je. Uništio je u potpunosti. Verovatno je ne bi našao on, već ona njegova senilna baba ili perverzni dedica iz prizemlja.

- Prekini da me opsedaš i pratiš. - rekao je pre godinu i dva meseca, - Šta hoćeš od mene?

- Ništa, samo da te volim.- opet ona truća o nekoj ljubavi. Kiša je pljuštala, hladna, ona je držala kišobran, a on je namerno stajao na kiši.

- Voli me, ne mogu da ti branim.- okrenuo se i otišao.

U toku noći zazvonio je telefon. - Ko je?- javila se.

- Pa ja sam, bre, Sima. Slušaj razmišljao sam, daću ti godinu dana, razumeš samo godinu dana, posle je gotovo, sve je gotovo, razumeš!

- Ne razumem, kakvu godinu?

- Da budemo zajedno. - spustio je slušalicu. Čulo se samo, tu, tu, tu... Legla je, nije mogla da spava.

Ta godina je prošla. Tačno po isteku tog vremena je otišao.

- Ovo je Tijana, moja nova devojka. Rosa, drugarica iz kraja.- upoznao ih je. Tijana je blenula u nju kao da je neprepoznaje.

- Rosa, kakvo glupo ime. Roksanda, a? Nenormalno koliko je to glupo, da dobiješ takvo ime. Jel tako ljubavi moja, smokvice? - okrenula je njegovu glavu ka svojim napućenim usnama.

- Da, da... idemo, ovde je tako smor! - rekao je Simica, vadeći ruke iz džepova jakni, - Žurka je tako smaračka. Idemo, mala!

Pred dotrajalom zgradom, spustila je kofere jedna žena, kola su otišla, a ona je posmatrala neko vreme zgradu, u  tišini rađanja novog dana. Niko je nije zapazio, jer je bilo rano jutro, oko pola četiri. Ušla je u svoj mrakom obavijen stan, u čiju su memlu pauci pleli svoju priču. Vratila se posle osamnaest godina u svoj dom. Roditelji su izdavali ovaj stan, do pre tri meseca kad im se javila rekavši da dolazi sa mužem i detetom, ali se u zadnjem času predomislila, želeći da sama pretrese ono što je ostavila.  Otvorila je terasu, puštajući svežinu jutra unutra, uskovitlana prašina je podigla već dotrajale uspomene. Pustila je neki tango, dok je ona, plešući, otkrivala usnule predmete. Rasporedila je mirise daleke zemlje, vadeći iz kofera odeću, začine i mirise. Pozvala je taksi. Na izlazu iz zgrade, pozdravio je neki komšija:

- Dobro jutro, komšinice.- iako mu nije bila poznata.

- Dobar dan.- reče, ne skidajući velike naočare za sunce. Taksisti je dala adresu  rent-a-cara u kojem je on radio. Sela je, koketno prolazeći rukom kroz kosu, bila je obučena u jednostavnu haljinu, koja je pratila liniju tela.

- Dobar dan, gospođo, mogu li vam pomoći?- rekao je, približivši se stolu.

- Da, mislim da možete.- polako je skidala naočare.- Kažite mi, jel imate neka bolja kola za iznajmljivanje? Na mesec do dva. - taj glas, namrštio se. Seo je preko puta.

- Naći ćemo nešto već. Može kafa dok čekate.

- Može, samo espreso pijem, bez šećera.

- Da, naravno!- pogledala je u sliku što je držao na stolu. Žena, mršava, sa nacrtanim obrvama i plavom senkom na očima, savršeno srećna, smešila se pored dvoje male dece.

- Lepa slika, vaša deca?

- Da, moja, samo što je slika od pre deset godina, tad su bili mali i slatki. Dečak sad ima 15, a devojčica 12. - reče Simica, - Vi ste mi odnekle poznati.

- Nemoguće. Volite li bluz? Ja pevam po klubovima, biću ovde dva meseca, pa idem dalje.- rekla je nehajno mahnuvši rukom.

- Da, bluz kažete. Gde pevate? Rado ću doći  da vas slušam. –

- Dođite, bilo bi lepo. Klub se zove “Krug”, znate gde je to?

Klimnuo je glavom, rekao da, pa je gledao u ekran računara, brzo je našao kola, crvena, pokazala mu je rukom sa boho prstenjem, - Mogu li ona?- sela je u auto, --- Savršen je. Ja sam Rozalija Bjanka. Hvala Vam… u stvari hvala ti, gospodine Simo.- pritisla je kvačilo i brzo se izgubila u gužvi. Mahnu joj, iako nije videla. 

- Odakle zna kako se zovem?- komentariše sa kolegom, koji se odjednom stvorio kraj njega.

- Pa, piše ti na košulji, debilu! Omađijala te Rozalija. Nemoj da te Tijana namiriše. Razbiće ti glavu novim tiganjom što si joj kupio za osmi mart.

- E, aj ćuti Peco! Ti si mnogo pametan, baš si onako za primer. - govori iznerviran Sima.  "Rozalija Bjanka, ma daj, molim te... Rozalija, Rosa"- nešto mu je remetilo pamćenje, ima para, nanjušio je to, ne zbog kola. On još otplaćuje auto što je kupio pre dve godine. Odakle je znam?"

Dovezao se usporeno do svog stana, tražeći svoje parking mesto, opet je onaj smrad parkirao kola ukoso, pa majku mu nepismenu i ćoravu, sad kad mu se popne gore...  Pijan je uparkirao, slepac jedan pijani. Sima je parkirao tako da "smrad" nije mogao da izađe. Mrzeo je pijanice, on sam nikad nije pio, jednom se umalo nije onesvestio od dva piva što je popio, zamalo da ga vode na reanimaciju. Zviždukajući uđe u zgradu, uh, koja hladovina, brate, mobilni mu zazvoni, ptičice neke se čuju kao zvono, šta je bre ovo, opet je njegova ćerka podešavala zvono.

- Šta hoćeš?- kaže, prepoznajući glas supruge.- Tek sam ušao. Ne, neću kod tvoje majke. Ni na vegansku picu. Večeras idem... Ej, alo bre, u zgradi sam. Da. Ćaaooo! Ćao!

Tijana se više ne šminka i ne pući usne, oblači trenerke i rasparan donji veš, gleda turske serije, raspravlja koji je prašak za veš bolji, hoće da bude veganka i nije zaposlena. Neće da radi za male pare. Nabavila je mačku koja svuda seje svoje dlake, obožava da usisava i da visi na fejsu. Ugojila se dvadesetak kilograma. Sima ulazi u stan, klima podešena na minus deset, pušta neki bluz na yutubu. Kija. Tijana uzima cigaru i pita ga da li je normalan.  - Šta si to pustio? Kakva ti je to muzika?

- Prava! Idem večeras na svirku sa Pecom i Zoranom. Mislim, neka uživo svirka. Oćeš ti? Gde su deca? Idem da se istuširam.

- Neću, ja idem kod Lidije, isprobavamo neki novi veganski recept za picu.- Sima prevrće očima. -Šta ti je? Kriza srednjih godina, mora da je to u pitanju!

Rozalija Bjanka peva tako snažno i moćno, nestvarno se mešaju njen glas, saksofon i gitara, kosa leprša pod odsjajem reflektora kao da je prekrivena svicima, haljina ne može da drži njeno uzavrelo telo pod sobom, ona hipnotiše masu, primećuje Simica, ne, definitivno nije sa ovih prostora, niko ne peva tako kao…kao Nina Simon…Taj glas.  

Zaustavlja misli, sat se kreće unatrag, vodi ga na novembarsku kišu, on kisne a devojka pod kišobranom... Daću ti godinu dana, samo godinu... zbog tebe.- Simica ne može da izdrži, gura se i izleće napolje i saplićući se penje se do Kneza... Odjednom kiša, slaba, pa onda sve jača...vraća se u klub. Poluprazno je. Gitarista sam svira. Vadi cigaru i gleda kroz dim svoj život.

- Rosa! Zašto si se vratila, zašto? - izlazi napolje, leluja se. “Ne, to nije ona. Ona je pevušila, nije pevala. Jeste, ona je,  bila je skromna, oči su te, usne je povećala ili nije. Ne može da se seti te Rose, ova ju je potpuno zasenila.Taksista se zaustavlja ispred njega, neko otvara zadnja vrata, uvlači ga u kola.

- Pokloni mi samo ovu noć, samo ovu. - šapuće mu ona, dok ga ljubi po obrazima i usnama,  - Mislila sam da sam te prebolela, ali ne mogu, ugravirao si svoje ime u moje srce. Samo ovu noć!

- Ti si…kaži mi da li si ti? – dlanovima drži njeno lice, miriše kosu, grize joj usne.

- Ja sam, Rosa! Ja sam ona koju si hteo samo godinu dana, ne kvari mi sada ovu noć. Hoćeš li? Posle se ne moramo više videti.

- Ne, posle se moramo videti, kad je dan, neću da sanjam. Razumeš? - pomisao na Tijanu bledi kao kuće u magli. Osvetiće joj se za sve one veganske burgere što je pojeo do sada, za sve one salate od rukole, sa algama, za humus paštete, za hleb koji se peče na suncu, za... Snažno zagrli Rosu. Jednom se živi, ako propusti sad, više neće dobiti šansu. Dok taksista juri kroz vrelinu praznog grada, njene oči se pretvaraju u mačje, zadovoljno prede, jer on ne zna šta mu je spremila… Bluz može da počne, bluz Rozalije Bjanke!