Boginja proleća (II deo)

„Oprostite, ali Vaše reči skrnave ovo sveto mesto. Poštujem Vaša uverenja..."

„Izvinite... Samo, pitam se, kad već tolike godine delite sve sa ovdašnjim ljudima, poznajete njihove živote, da li ste upoznali svoj? Nemate želju da se suočite, zar ne? Što ne znaš, to te i ne boli. Pravite se da ne postoji, ali... Ruke! Ruke Vas odaju! Ne miruju.

Na ove reči, u njemu se probudila srdžba, a Vesnino lice zračilo je nečim što bi se moglo nazvati propast, iako je bilo začuđujuće mirno. Iz očiju je izbijalo nešto što je ličilo na vatru koja sagoreva sve prepreke ka putu koji vodi u ponor ništavila koji on ne može izbeći. Gazile su njegov duh, lomile ga i hranile senku strepnje koje ga je obavijala i pre nego što ju je sreo, a ustvari, bila je to samo žudnja za životom onakvim kakvog čovek poput Stevana nije upoznao.

Mesec je prosipao svoj sjaj koji se odbijao o vrhove planina. Pod velom prozirne svetlosti, Stevan je sedeo za radnim stolom, dok je Milica spavala blaženim snom pravednika. Hiljade misli opsedale su mu um. Znao je da je Vesna u pravu. Nikad nije zavirio u svoj život, onako kako to rade zreli ljudi. U svemu, koristio je zemaljski vid, nikad onaj sa granica koje odajaju javu i san. U ovo potonje, nikad se nije upuštao kao ni iskonske strasti i uživanja, jer bi to značilo da je izdao sebe i onog u čije ime je propovedao. Patiti, kako je zapisano; odricati se zarad blaženstva koje nas čeka, jer konačnost ne postoji; život samo menja oblik, ne prestaje.

Istina je, bio je uljuljkan u sigurnost svakodnevnice - jednolične i mirne, koja je tekla poput reke u ravnici. Nigde talasa, nigde vetra koji bi reku s vremena na vreme naterao da se pobuni i izlije iz korita; da potopi njive, ostavi mulj za sobom; da pokaže svoju divlju narav kao one koje teku kroz planine i koje ljudi teško mogu da ukrote.

Odakle nam snaga da na neki čudan način uživamo u svojoj patnji a od sreće bežimo? Koliko smo svesni straha i nemoći da se izborimo sa njom? Uvek se plašimo da nešto ne pokvarimo a i jedno i drugo nam dolazie sa istog  mesta.

Biti srećan, to je iskušenje! U neprestanom menjanju,  pustiti vatru da gori! Bolje opeći se nego ugasiti  je; ne praviti brane, ne zaustavljati vodu, nego joj dozvoliti da teče tamo gde je naumila, jer ko zna šta u sebi nosi; zajedno sa muljem, možda ponese i grumen zlata.

U želji da pobegnemo, bivamo uhvaćeni u zamku sopstvenih slabosti, a kamen pod kojih smo ih stavili obruši se, baš, na nas. Sve ono što se naziva slabost, može biti i naša vrlina. Pogledi su nam uprti u nebo, ne u sopstvenu dušu; a i kad jesu, one najfinije i najtananije niti od kojih je satkana ostaju skrivene uvek u senci tragova divljih zveri.

Plašio se Vesninog pogleda, izvesno. Bilo je u njemu nečega od čega je bežao. Uostalom, nije to bilo stvorenje koje je radilo nešto kao dete, govoreći da je to zato što ja hoću tako, bez ikakvog smisla, već i pored velike doze drskosti i smelosti koje su se jasno u njima mogle videti, bilo je nečega za čim je žudeo i na čemu joj je zavideo. Bila je to hrabrost da bude svoja, da se ne pokori tek tako; hrabrost i smelost da se bori; njeno prepoznavanje čoveka koji se peče na plamenu svojih strahova.

„Oprosti  Bože, meni grešnom... Smiluj mi se...“ molio se ispred ikone, tražeći oproštaj za misli koje mu nisu dale mira. Verovao je da je grešan, jer su mu ovozemaljske stvari  postale važne. Mladost ga napušta, lepota bledi, na to ne treba obraćati pažnju, a on je upravo to radio; želeo je da bude neko drugi, a Bog to ne oprašta; nedostojan je...

Narednog dana Vesne nije bilo. Ni sledećeg...

„Neće se pojaviti više“, pomislio je u sebi, ali to nije donelo olakšanje. Imao je potrebu da neko izvuče na površinu ono što ga je mučilo. Ta misao ga je iznenadila i porazila. Shvatio je koliko je slab i prazan, kad kao dete, traži nekoga na koga bi svalio odgovornost.

„Zaista sam nedostojan.“