Bromazepam od 6 miligrama

Uragan je čupao krovove montažnih zgrada i rasturao zidove, razbacujući ih na sve strane. Savijao je drveće do zemlje, a nekoliko njih je tridesetak santimetara iznad zemlje i rascepao. Ono manje i slabije drveće je letelo kroz vazduh kao preteće strele bačene iz neke džinovske ruke. Kotrljali su se oluci, limovi cepali na sastavima i zabadali u preostale zidove kuća, drveće ili zemlju. Jedno veliko parče lima je fijučući udarilo u sredinu krošnje drveta i prerezao gornji deo kao što bi se prerezalo parče hleba nožem. Srećom, ljudi su bili u podrumima iskopanim u zemlji, ali jedna vrata nisu izdržala i uragan je svojim zaperkom uleteo među porodicu bacajući ih po zidovma... Nisam mogla više da gledam i prebacila sam kanal na TV-u. Odjednom se na ekranu pojavljuje u gro planu razbijena lobanja na pola! Ona druga ima oko koje se pokreće i polovinu usta koje se cerekaju. Opet promenim kanal. Ovde nije bilo uragana i krvi i cerećih polovina lobanja, ali je bila jedna silikonska pevaljka, sa neprijatno velikim dekolteom sa lažnim sisama i veštačkim bradavicama od približno 3 santimetara. Bijeljinski kamerman je ležeći slikao pevačicu i mogli smo da vidimo debele butine sa strijama i pomorandžinom korom. Ako postoji broj 10 gaćica, onda ih je ona imala na sebi. Opet promenim kanal i vdim da je Animal Channel i pomislim, napokon, životinje obožavam. Glava psa koji je imao tužne žuto-braon krmeljive oči malo su me oneraspoložile, a onda je kamerman izmakao zum i u kadru su se pojavile dve odsečene šape, uvijene u krvave zavoje...

Ugasim televizor sva uzmem da prepolovim bromazepam od 6 mg. Odvalim malo više, a onda rešim da ne seckam, nego ubacim u usta celu. Napokon posle petnaestak minuta, bila sam staložena. Znači da sam baš bila na ivici.

Izađem na terasu i još s vrata počnem da uvlačim vazduh i na pola se zagrcnem i zakašljem od nekog dima. Komšija pekar, peče pečenje, peče hleb i lepinje u koje ubacuje kajmak i pretop od pečenja (obrišem maramicom malo krajeve usta), ali troši neke pragove od uskokolosečnih šina koje se odavno ne koriste, , jer dobro pouljene nekim pregorelim uljem imaju odličnu kaloričnu moć, ali smrde na nekadašnje železničke stanice i lokomotive koje se jedva od dima vide.  Još je usput, da bi smanjio potrošnju drva, ubacio i nekoliko komada pocepanih kamionskih guma i kroz vazduh se širio nepodošljiv smog,  proizvod sagorevanja svega i svačega, od čijeg peckanja mi pođoše suze. Brzo uletim u sobu i treskom zatvorim vrata.

Čim sam uzela iglu i konac da ušijem neku postavu, pomislila sam – mora da je neko crveno slovo, nema sile, jer ja iglu i konac obavezno uzimam na praznik. Kad tamo, stvarno, u crkvenom kalenaru crvenim slovima piše „Blagovesti! E, ... Pođem u sobu da peglam, pa se setim, nema ni peglanja na praznik.

Zvrcnu neko na zvono, kad komšinica sva snevesela. Kuče potrči, uplete mi se u noge, jedva se zadržah da ne padnem nosem na beton. Stoji ono između mene i komšinice, radosno maše repom i čeka da ga komšinica počeše po glavi, ali pošto toga ne bi, ono poče da šeni. „E, kone, da si živa i zdrava.“, reče komšinica: „Umla nam učiteljica Ljuba iz zgrade preko puta“. Kuče skače, šeni, vrti repom, crče od radosti. „U sobu!“, dreknem ja i ono poslušno uđe, ali me pre toga pogleda popreko.

O gospode, Bože! Sednem na krevet, bez nekih posebnih misli. Neka praznina  i gluvost u ušima nastupi. Baš  je naišao neki dan kada počne čovek da razmišlja šta će sledeće da se dogodi. Počeh da razmišljam da li da lepo legnem i zaspim, ili odem do Drine u šetnju i tu me uhvati neka tupost i trenutna amnezija...

Stigoh do Drine. Široka, punog dotoka iz elektrane, jakim tokom je udarala je u stubove mosta, cepala se zvučno oko stuba i opet iza njega spajala. Stajala sam gledajući je uzvodno i buljeći u njenu nemirnu površinu i učini mi se da most plovi. Odjednom, nasta neko čudno šaputanje i ja počeh da osluškujem. Šaputanje je dolazilo sa površine vode.  Učini mi se da reka nešto govori...ne, kao da nekoga zove... Zove, lepo čujem moje ime! Sve češće, glasnije, prosto naredbodavno! Stavih levu nogu na prvu prečagu, a desnom zajahah gornju prečagu mosta. Desna noga mi je visila u vazduhu iznad Drine u visini preko 10 metara od površine vode. I dalje me je zvala. Iznad moje, sada već uzdignute glave, konstrukcija mosta mi je dodirivala desnu stranu čela i ja se desnom rukom uhvatih za taj deo, kako bih prebacila i levu nogu. Podigavši se, iz sve snage udarih glavom u nastavak gornjeg dela konstrukcije mosta, izgubih ravnotežu, počeh da padam i već sam po desnoj ruci osećala vodu kako me dodiruje. Svom snagom se nageh napred i sručih kao džak...

Odjednom, poče moje kuče da tiho kevće i cvili i ja pomislih, eto i njemu žao što se utopih. Međutim, ono što videh nije bila prozirna voda, niti mehuri vazduha u vodi, kao da nisam bila u vodi . Nešto belo se izmigolji ispod mene i dva slatka crna oka uokvirena belom dlakom mi priđoše i ružičastim jezikom liznu me po desnoj ruci, jedanput, dvaput... Tek onda mi svest uđe u javu. Ležala sam na podu. Pala sam sa kauča, a moja ljubimica, verovatno čuvši da možda sam i vikala ili možda nju zvala, došla je da mi iskaže ljubav. Lizala mi je desnu ruku, jer je leva bila uz stranicu kauča. Znači, nisam skočila u Drinu! Pogledah odeću na sebi i shvatih da sam u onom trenutku kada sam sela na kauč razmišljajući da li da spavam ili odem do Drine, zaspala ekspresno.

Sutradan, živa i zdrava odoh na sahranu učiteljici Ljubi. Isplakala sam se i to baš dobro. Ne toliko što je umrla, bila je stara, nego što me je mesecima pre toga zvala da svatim do nje, a ja sve obećavala, a nisam otišla.