Budi moja mama

Bilo je nečeg divnog u tišini ranog jutra, kad prva ustane, kao po naredbi, brzinski se istušira, napravi sebi kafu iz automata za espreso, sipa u svoju omiljenu porculansku šoljicu, dok smišlja šta će obući za posao. Sat vremena kasnije bila bi prava ludnica, deca su se budila za vrtić i školu, obično bi se svađali, dok je pištao električni rešo, a mobilni se svaki čas oglašavao. Na tv-u je pričao sunđer Bob, mlađi je došao, tražio pljeskavicu da mu napravi sunđer Bob, a ne ona, jer ne zna tajni sastojak. Nije želela da budi supruga, bio je to neki tajni dogovor među njima, ali mlađi ga je redovno budio, da mu ispriča nešto važno.  Sofija bi sredila decu, usput se obukla, mahinalno stavila cigaru u usta, strpala decu u kola, rančeve, pa se vratila u kuću, jer je mali zaboravio bojice. Redovno je nešto zaboravljao. Stan je u haosu, ali srediće to kad dođe kući, a dolazi u šest popodne, u stvari, bolje je da kaže Slađi, ženi što ih čuva posle škole i kuva ručak, da ona to sredi. Večeras bi trebalo da dođu neki prijatelji. Nije se osećala najbolje, slutivši o čemu se radi, ali je ignorisala simptome.

- Dovraga, opet se nisam našminkala, izgledam ko smrt, šminkaću se na poslu.- brzinski se gleda u retrovizoru, dok razvozi decu u vrtić i u školu. Mogao bi neki put i on da se seti da to uradi mesto nje, mada kad je pita, ona kaže da može sve sama, a i ona je rekla da spava koliko hoće ujutru, mada ni njen posao nije bio lak.

Sofija se na brzinu ogleda u širokom ogledalu u  toaletu na poslu, stavlja karmin i maskaru, provlači češalj kroz gustu kosu i pravi punđu na vrhu glave. Sve radi brzo, profesionalno i za tren je spremna. Ima još vremena, utvrđuje, gledajući u sat na ruci. Pila je drugu kafu i ćaskala sa kolegama pre početka radnog vremena, u jedinoj prostoriji u kojoj je dozvoljeno pušenje. Već se umirila, kako voli tu užurbanost, utabanost, tu rutinu... Ona je žena nove generacije, sposobna za sve, uvek sve postiže, tako uspešna, ponosna na samu sebe. 

Dan beše tmuran, bez kiše, ali to jesenje vreme joj je nekako odgovaralo. Ipak je nešto kvarilo osećaj savršenosti, a to je da je trudna, skoro dva meseca. To se nije uklapalo u planove, da idu na zimski raspust na Zlatibor, a tada bi bila već peti ili šesti mesec. Ipak, osećala je krivicu kad god pomisli na to treće dete, pa se trudila da ne misli na to.

Ratosiljaće se ovog deteta, šta će joj još jedno, dosta je dva dečaka, a i ne može da zamisli da sada sedi kući. Mužu nije ništa rekla. Šta njega briga?!  Njeno telo, njeno pravo. Zakazano je za petak, kod privatnika. Pogledala je kroz prozor, naoblačilo se i kao da vidi da joj neko maše, dete neko: "Kako li izgledam, a mama. Ti si tako lepa, hoću i ja da budem lepa kao ti. BUDI MOJA MAMA!" - sitni glasić se čuo, ali to beše jedva čujno, da ona gotovo odmah zaboravi na to, spremna za sastanak. Nije prvi put da čuje te reči, “Budi moja mama”, ali njena racionalnost i čvrsto opredeljenje da veruje u samo ono što vidi, nisu joj dali da u isto i poveruje.

Petak je. Podne. Vreme od ponedeljka do petka je prosto protutnjilo, u nekom svom gazu, kao da je opominje. Jedva je čekala da dođe taj dan, da ne sluša ponavljanje: “Budi moja mama”. Bila je sigurna da joj se pričinjava. Pa ona, Sofija je žena sadašnjice, veruje  u ambiciju iako je ne vidi, jer je ona tera da bude najbolja, da ima sve ono što se može kupiti novcem, a to nije lako u ovoj zemlji gde se osuđuje svako ko je sposobniji i veštiji, ali ona ne preza da učini bilo šta što će je dovesti na sam vrh. Doduše, nije stvorena da spletkari ili da ubije nekog, što je dobro.

 Izašla je sa klinike idući poput zombija, zaboravila je da je došla kolima, na intervenciju zbog koje nije otišla na posao. I niko ne bi ništa saznao, niko.  Sunce je neverovatno žarilo, a još u ponedeljak vreme beše kišovito, teško i sivo. Danas je očigledno proleće. Glava, pući će joj. Kreće se pomalo pijano, vidi pomalo duplo, ali tu je neki park, sela je na prvu klupu. Gleda u prolaznike, naročito u decu, zagleda se u njih i oni joj mašu. Deca ko deca. Čeprka po torbi sa desetak pregrada, tu je negde stavila kafetin. Najzad ga je pronašla. Zatvara oči i glavobolja prestaje, posle nekog vremena. Prolaznici je gledaju čudno, misle da je pijana ili drogirana, sklanjaju se od nje, dok ih ona gleda ljubopitljivo. Nikom ne pada na pamet da je pita kako je, nikom… Ko zna? Možda je luda, možda se drogira, ne treba pomagati ljudima na ulici koje ne poznaješ. - Ma super sam.- osmehuje se - Ja sam najbolja majka na svetu, jel ti znaš?- pored nje seda jedna starija žena, koja na povocu vodi malo kuče. – To je tvoja beba. – pokazuje na kučence, što laje na nju. – Ja sam htela moju da ubijem. – I bakica razgorači oči, pa ustade.

– Idemo, Laki! Kako su te pustili iz zatvora? Da ubije svoje dete, sačuvaj me Bože..! – žena se krsti.

- Ne, ne razumete me. – ali žena odlazi ubrzano. Sofija gleda kroz drveće, gladna je, ali ne može da se makne, kao prikucana sedi na onoj klupi, obamrla, uspavana.

Mobilni vibrira u torbi.

- Gde si ti? Zvao sam te na posao, rekli su da nisi ni došla. Sofija, za boga miloga, reci nešto, šta se dešava? -  pita je suprug - Da nemaš nekog?

Ona se na to trgne. – Da, imam, samo o tome mislim. Dolazim kući. Samo ne znam gde sam parkirala, izvini. - šta će muškarcima pasti na pamet, da nema nekoga, čak i kad bi htela; kad?

- Doći ću po tebe. Reci mi gde si!

- Tu sam.- spušta slušalicu. Kakav je to park, a da nema reke. Ponovo zvoni telefon, ona ga čuje kao da je u drugoj galaksiji, I tek na peti ili šesti put, javlja se. – Ko je to? – pita.

.- A ti si Ivanaa!!! Ko me traži. Kakav muž? Ja nisam udata.

- Nisi udata?! Ali si pijana ko letva. Onaj tvoj se toliko brine, doći će policija po tebe. Kaži gde si!

- Nisam pila! - pribrala se - Bila sam kod  lekara, trudna sam, i....-

- Pa to je super, zar nisi želela? Joj, super imaćemo malu slatku bebicu. srećna si, zar ne? – pita je, to joj je najbolja drugarica.

- Jesam, naravno da jesam, ali ta beba je došla kad ja nisam htela. Treće dete, šta će mi reći ovi na poslu.- u glavi joj je pulsiralo - Hoću da budem sama. Otišla sam jutros na kliniku, da završim sa tim...

- Šta da završiš? Sofija, da li me čuješ? - ali Sofija je već prekinula vezu. Spava joj se, kako je uopšte došla  ovde. Nema snage da se pomeri. Spušta glavu na torbu, tonući u san.

Osetila je miris anestezije, pa onda začula glasić. "Zašto me ne voliš?! Kakva si ti majka? Mislila sam da si dobra.” – mala devojčica je gleda. Ima velike plave oči, skrstila je ručice. “Koga to ne volim, ko si ti?”
“Ja sam tvoja beba!” – Sofija gleda u veliki žuti balon, što se penje ka plafonu i puca. Odjednom, skida sa lica masku za totalnu anesteziju. Nije još počelo da deluje u punoj meri, oseća malaksalost i pospanost.  - Doktore, ja ću da razmislim, nešto treba da uradim, da...

 - Gospođo, gospođo, ne možete tako ustati. Sestro. objasnite joj!

- Ne mogu danas, molim vas, ne mogu. Šta da mi objasni? Skloni se ti, ubico dece. Umesto da me odvratiš, ti mirno ubijaš moje dete! - viče na doktora.

- Vi ste to sami hteli. Nismo vas prisiljavali. Molim vas, saberite se. -  govori joj on, pokazuje nešto punačkim rukama, ali ona ništa ne vidi, teturajući se izlazi napolje, sela je u park odmah ispred klinike, ne znajući ništa. Anestezija je jaka, tako jaka... - Sofija misli da priča, i u sjaju tog sna, vidi malu devojčicu, kao lutkicu... Znala sam da me voliš! - govori joj ona, grli je ručicama i smeje se – Moja mama!

Potom je sve ispričala suprugu, kad je došao po nju. Doduše, nije je razumeo ništa, osim da je trudna i to tek kad mu je ponovila više puta. Posle godinu dana devojčica je izgledala gotovo isto kao ona iz sna, kao da zna da je htela da abortira – pomišlja  Sofija, kada bi joj se pogled zaustavio na jednoj tački, kao zamrznut. To je samo njena uobrazilja. Beba je bila kao i sve bebe, vesela, bucmasta, nemirna i sve je bilo sjajno. Samo je ona, Sofija, smatrala da to nije slučajno, i da joj se beba zaista obraćala u nekom magnovenju. Usporila je hod u ovom ubrzanom vremenu, želeći da pamti svaki momenat u odrastanju svoje dece, jer ti trenuci se više neće vratiti.

Posle  trećeg deteta, kome su dali ime Iskra, po blistavosti plavih očiju, rešila je da ne radi toliko i da ne živi samo za posao.  I da, život može biti neopisivo lep, zavisno iz kog ugla posmatraš stvari.

Kristina Janković