Bulevar besmisla

Širok je, dug bulevar besmisla.Teško je, u jednom hodanju, u jednom danu prepešačiti ga. I nikada se putovanje ne završava. Iznova i iznova, kroz gustinu najezde praznine možeš tragati. Juče, danas, sutra...beskonačno, a omeđeno.

Kroz svako vraćanje, Viktor bi se na trenutak, u nekom ispucalom nizu, izgubio. Baš svaki put, u okretanju levo ili desno, koraci bi ga uvukli u prozirni mrak. Gubio bi vreme u traganju ka početku, previše vremena, tako da bi često zaostajao u nameri da još jednom dovrši put do kraja. A do kraja je stizao. Mnoštvo puta, dotakao bi nevidljivu liniju granice beskonačnog, ali nikada i korak dalje.

Preveliki je bezdan, mrak iza, čak ni nevidljivi zraci, iza je ništa ili možda... Strah? Mislio je da poznaje bulevar besmisla. Često bi sa potpunom sigurnošću, sebe ubedio da njemu je sve poznato, jasno... U takvim izletima misli, koje bi se ugasile ubrzo, bio je siguran. Ali, uvek slomljen sumnjom, strahom koji bi se podvukao pod kožu, ispunio bi hladne misli, krvotok bi se ledio... I nova, nepoznata okolnost u obliku nečega, iznikla iz praznine najezde, obeshrabrila bi siguran korak, a tada, u paničnom hodu, ni korak dalje.

Bulevar besmisla najprizorniji je u dobu kiša, bakarnog pogaženog lišća... Sada je. Upravo sada, dok se mokro lišće lepi na cipele, on oseća da je danas... Oteraće pomisao, neće ustuknuti, danas, ovog trenutka, u gašenju dana...

Sigurno, manje sigurno, koračao je. U oba uha stavio je kuglice, ne želi da čuje zvuke „sirena“ koje ga prizivaju. Danas, mora okončati... Besmisao? U bulevaru besmisla. U hodu do nevidljive linije iza koje...

.............................................................................................................................

Široki sunčani put pružao se u beskraj.