Bušido

Njeno ime je bilo Ronina, ali su je zvali “kurva”. Viđala sam je kako prosi na ulici. Vukla je prolaznike za rukav kako bi joj udelili, ne novca već parče hleba, da utoli glad. Bila je gladna i sita svega. Lutala je od mesta do mesta, od jednog ćoška do drugog, iz ulice u ulicu, korakom mlade starice, osedele zbog nesrećne mladosti, a kojoj je prerano za radosnu starost. Ipak, bila je lepa, anđeoskog lica, sa dugim plavim loknama koje su skrivale tužne plave oči. Obučena uvek u belo, ali njene prljave ruke od kopanja po tuđem smeću odavale su anđela koji je pao, onog kome je neko odsekao krila. Osim poderane bele haljine, na sebi je nosila ponosan izraz lica, osmeh na ispucalim usnama, a na uskim ramenima visoko uzdignutu glavu.

Svojim tužnim očima Ronina je svakog mogla da pogleda, ali tuđe nisu želele da gledaju u njene. Sklanjali su pogled kao da će im svojom tugom oterati sreću koju su zamišljali da imaju, ali i od straha zbog sopstvene rugobe. Žmurili su pred sirotinjom, jer se bogatom gadi, a sirotinja se pred bogatim srami. Ronina se sebe nije stidila, niti da se najede tuđom glađu. Da nahrani drugog da bi sama bila sita. Neki muškaraci su je jeli očima, a onda bi se hranili njenim telom . Udelili bi joj parče, dva hleba, a ostalo odnosili na svoj sto, onaj na kome obeduju s porodicom. Ronina bi na ulici ostajala sama, prazne duše, ali punog stomaka. Njoj je to bilo dovoljno. Nije je bilo stid svega onoga što je morala da uradi kako bi preživela smrt i živela život.

Ronina je volela život, pre nego što je upoznala Ljubav. On je bio Samuraj. Niko mu nije znao ime. Viđala sam ga kako hoda povijene kičme pod teretom oružja koje je nosio. Sklanjali su mu se s puta iz poštovanja i divljenja. Njegova duga seda kosa odavala je radosnu mladost koja je dočekala nesrećnu starost. Ispod brade je krio usne koje su ćutale, jer je smatrao da je sve bilo rečeno. Umorne oči skrivao je u senci bola, tako je imao bolji pogled na svoj bušido. Iz džepa poderane uniforme virila je bleda slika nasmejanog deteta. Lutao je od mesta do mesta, od jednog ćoška do drugog, iz ulice u ulicu, korakom ranjenog junaka. Nije imao dom. Bio je u stalnoj potrazi za svojim svetom, jer ovaj koji je oko sebe gledao nije bio njegov. Zastao bi pred nekim dvorištem, ali ne radi utočišta, spavao je pod nebom, već da bi oprao ruke. Na njima se osećao miris krvi. Ne njegove, već one koju je morao da prolije kako bi preživeo smrt i živeo život.

Samuraj je voleo život. Pre nego što je upoznao Ljubav. A ta Ljubav ih je sačekala na jednom ćošku . Sudarili su se s njom u prolazu i oboje pali pod njenim naletom, ali svako na svoju stranu ulice. Njihov put nije bio isti, ali primetili nisu da im je zajednički cilj. Ronina svojim telom više nije želela da hrani druge kako bi bila sita i umrla je jedne noći, sama, u svojoj ulici. Ronina je umrla, a da nikad živela i nije, a volela je život.