Čaj

-Jesi li za čaj?
-Ne pijem čaj.
-Ni kada si bolesna?
-Ni kada sam bolesna.
-Dobro, može kafa onda.
-Naravno.
Još kao dete je znala da izmisli pregršt izgovora zbog kojih ne bi morala da pije čaj. Tu tehniku je vremenom toliko usavršila da je Anina mama na kraju nekako poverovala da je njoj uvek gore, o kojoj god bolesti da se radi, kada pije čaj. Nije pomagao ni med, ni cimet, ni mleko, ni kasnije voćne arome koje su bile jako popularne, ne. Ana, jednostavno, nije pila čaj.
Momčilu je prva rečenica, na prvom sastanku, prvog dana kada su se upoznali, bila vezana upravo za čaj. Nije od toga pravila dramu, nije tražila odgovore kraj puta, jednostavno, kao i uvek, samo je konstatovala činjenicu i nastavila dalje. On je, za razliku od nje, jako voleo čaj. Pio ga je uz doručak, pre ručka, posle večere, često i kada bi izašli na piće preko dana, takođe je naručivao čaj. Njemu nije bilo posebno važno od čega je čaj, sve varijante su dolazile u obzir. Pitao je Anu još par puta, kada bi pronašao neku novu vrstu, da proba, da je odličan, ali ona bi se samo nasmejala i ponovila, "Ne hvala, ne pijem čaj."
Prošla je i prva godina ispunjena srećom i ljubavnim zanosom. Dugo je razmišljala šta bi mu mogla pokloniti za godišnjicu. Lutala je danima gradom, pitala drugarice, diskretno ispitivala i Momčila o tome šta bi mu baš trebalo, Ili šta bi baš voleo da ima, a nema. Bilo je tu svega i svačega, opcija mnogo, ali baš ništa specifično i posebno kako je Ana želela da bude. Noć pre tog svečanog dana, Aninoj mami je bilo jako loše i ona je zamoli da joj skuva čaj.
-Tako je, čaj! Idem ujutru da pronađem neki koji još nikada nije probao.
Mama se Anina seti da te noći treba ujak da joj doputuje iz Indije, gde je proveo nekoliko meseci radeći kao lekar.
-Poslaću mu poruku, ako još nije poleteo avion, da kupi neki poseban čaj, može i nekoliko vrsta, šta kažeš?
-Mama ti si najbolja na svetu, piši mu odmah. Nek uzme sve na koje naleti.
Tako je Ana ujutru dobila desetak kutija najrazličitijih čajeva koje nikako ne bi mogla naći u gradu. Već su kutije izgledale egzotično i posebno, kakvog li su tek ukusa. Bila je nestrpljiva da dođe veče i da mu pokaže poklon. Biće oduševljen.
Momčilo je, ipak, imao nešto drugo na umu. Našli su se u gradu i on je povede do automobila.
-Gde ćemo sad, hajde da večeramo pa da idemo kući da ti pokažem poklon?
-Prvo ja tebi da pokažem nešto.
Vozili su se ceo sat, dok napokon, daleko od grada, na zaravni u sred brda ne ugledaše svetlo.
-Stigli smo.
Postavljen sto za dvoje, vino i večera uz fenjere zvezde. Nakon večere Ana ne izdraža.
-Zažmuri. Prvo ja
Izvadi iz torbe i stavi na sto samo mašnom privezane šarene kutije sa retkim indijskim čajevima.
Da, to je bila ona. Ta koja će znati šta voli iako ona ne voli. Ta koja će moći i ono što ne može, zato što voli. Ta koja će mu do kraja života kuvati čaj. Još sigurniji u svoju odluku izvadi malu belu kutijicu, otvori je pred njom i reče:
-Mala, jesi li za jedan čaj?