Čaj u troje

Na uglu te obične ulice jedna neobična prodavnica. Butik čaja. Ovo je priča o čaju. I lordu. I knezu. Ili obojici...

..........

U zemlji gde se čaj pije samo kad si bolestan i to dok si mali pa te mama natera, „popij čaj pa ćeš posle da gledaš crtaće“, ona pije čaj iz zadovoljstva. Voli taj osećaj topline kad obgrli veliku šolju promrzlim prstima nakon ustajanja. Ili onaj divni odsjaj svetiljke u šoljici od fajansa, jedinoj koja je ostala iz bakinog servisa.
Ukus jakog crnog što miriše na Indiju. Više joj prija osušeno bilje skupljano po Veličkim livadama koje je njena divna Zlata skupljala svakog leta, uvezivala vunom i kačila pod strehu da se suši. Kada bi promrzla čekala autobus kod Simpa da preuzme paket od kuće, nisu je zanimali ni šunka ni krompiri, nestrpljivo je žurila preko mosta u studentsku sobicu da skuva to smilje i bosilje što krepi dušu. I podseća na leta kad ju je knez ljubio. I knjaževe livade na kojima je voleo. Samo nju.
Sve ostale postelje koje su delili, po studentskim domovima, podstanarskim stanovima, belosvetskim hotelima i pansionima bile su uvek isprljane i trećom. Naravno ne stvarno, ali njeni odlasci kod majke, boravci sa decom u bolnici, na moru, oporavak na planini nakon upale pluća, bili su obeleženi i njegovim popunjavanjem praznine...krevetske. Dušu je odavno izgubio, pa nije bilo ničeg drugog za popuniti. Sem postelje, i to bračne.
Ona je svoju, i postelju i dušu, grejala čajem. Tudji prsti, ni čaršavi, nisu bili dovoljni da je utople. Zato i nije pokušavala. Grejala se toplim napitkom i nadom da će jednom, kad ostari, knez razumeti zašto ga ona toliko voli i pokušati da joj makar delić te topline vrati. No nisu sva nadanja uvek ostvarena. Zapravo malo njih. Onaj čudni čovek sa kosom u ruci, pozva ga kod sebe pre nego što je uspeo da zagreje njene prste. I dušu.
Nastavila je svoje jutarnje rituale čajem. Skakutanje s noge na nogu dok na hladnim pločicama kuhinjskog poda stavlja čajnik na ringlu. Dok zapišti sredjuje se u kupatilu. Miris, (i ukus) tek opranih zuba, ubija toplim napitkom. Nana, šipak rukom bran duž obala Morave, lipa iz Brestovika. Rtanjski, al ne treba joj još uvek, čak i neki sa Tare. Crni iz Maroka, indijski, sa mlekom. Tu jedino greši i stavlja kap mleka, iako ne sme laktozu, da ugodi sebi.
I ugadjala je...i samovala. Godinama. Sve do tog leta.
Nakon sparnog dana provedenog poslom u dvoru, susret sa princezom je podrazumevao i čajanku u 5, ali igrom čudnih okolnosti ostala je žedna. I željna šolje čaja. Indijska navika, što viša temperatura, to topliji napitak. I trebala joj je ta šolja čaja. I on. I kao da je čuje tog trenutka pozvonio je telefon. Njen sagovornik iz dugih hladnih noći. Ćaskaju već mesecima, ali nikako da predju tu granicu ne baš dobrog ukusa.
- Mogla bi da svratiš. Na kafu.
- Ja bih radije čaj, ako imaš.
- Ne, ali na vrhu ulice je kuća čaja, uzmi šta voliš
Ustreptalo je birala i dvoumila se izmedju Pustinjskog i čaja za lordove. Hm, kako lordovski dobar ukus ima taj čovek. Uostalom, vidi se kad je nju izabrao. Ipak, ciljano i sa lakoćom bira mešavinu crnog čaja, djumbira, jabuke i cimeta. Milovaće im nepca. Nakon njihovog milovanja. U troje. Ona, on i čaj...za ljubavnike...