Carevo novo odelo - 2. deo

...Dovede on silne čelične životinje da kopaju i jedu bedne udžerice i rasteraju stenice koje u njima živeše. Dovede i jednog svog malog podanika da o tome svaki dan sa oduševljenjem priča i bodri sve one koji imaju blaga da tu ideju podrže, da tu zamiso i najnoviju promenu na grudi priviju, priljube na obraze i daruju kao novorođenče. Napravi i prve temelje da bogati poveruju da siromahe treba proterati i istrebiti, da im treba oteti i uložiti da, na mestu njihovih kuća, niknu neke nove naseobine do hiljaditog stupnja nove tvorevine, do neba, iznad magle istine koja beše svojim teškim oblacima okovala celo nebo, do ponovnog sjaja zvezda, jer on mora biti vidljiv i jedino rezervisan za odabrane. Očara ih svojom idejom i ponuka da ulažu, da pazare ono što se ne vidi, ono što još ne postade, ali će biti jer to mora biti, jer ako kiša pada po kraljevom licu i spira ga, manje se oseća dah prošlosti, ono je čisto i umiveno, nekako sjajno i u njega se treba i mora verovati. Ako je ono oduševljeno novim fanatizmom, onda i druge fanatike privući mora.

Tako i bi, jer u svim tim zamračenim i nejasnim vremenima isplivaše oni koji će slediti i slušati, a koji na tuđim nesrećama stekoše, koji se na obmanama obogatiše i postaše važni i silni.

Ali, običan narod poče da se komeša i domunđeva, da namiguje i očijuka, odmahuje glavom i mrači lica, jer mu nije bilo pravo. Poče da se talasa more sveta i nešto poče da duva sa tog mora, noseći glas nove prave i potrebne  promene koji je govorio: „Promena, promena, promena, pobuna...“

Kralj se uzjoguni, naljuti, uplaši, poče da satire u novim nametima, ali uzalud. Vetar je jačao kao vetrovi koji su nekada duvali i čistili grad od memle i ustajalosti. Vetar je duvao i šaputao: „Promena, promena, istinska, iskrena, prava, promena stara, promena povratka na staro, na ono što beše, ono što je vredno.“

Najzad, kralj odluči da sve neverne podanike veže i silom iseli iz kraljevstva, jer šta će mu oni koji se ne umeju bogatiti, koji ne mogu plaćati, a moraju jesti i piti i živeti i rađati se... Potrpa ih sve na jedan brod koji će ploviti, a nigde neće pristati, jer niko ga od suseda neće hteti. Kralj odavno beše potpisao sporazum sa svima, da svoj narod, ubog i kljast, neće više voditi putem kćeri iz Elizija. Prokunu taj brod i osudi ga ukletog na lutanje od obale do obale, uzburkanim morem, nevremenom, a još neizvesnijom sudbinom.

Ali, kada brod isplovljavaše i kada se na obali iskupi svet ostajućeg novog življa kraljevstva, a među kojima behu samo novopečene aristokrate, jedan dečak sa broda gledaše kako se oni, zažarenih i mutnih očiju nadmeću, licitirajuko će dobiti najbolju naseobinu što bližu zvezdama, što dalju od tla, što višu i skupoceniju, što raskošniju! Dečak posmatraše sa čuđenjem takvo ponašanje odabranih, te najzad vođen svojom detinjom iskrenošću i znatiželjom iz sveg glasa, da ga svi čuju, povika: „Ljudi, pa tu nema ničega, ničega! Samo gola ledina, jedna dizalica i razbacane cigle!“

Prisutni se osvrnuše i pogledaše u brod koji je isplovljavao, a onda se onaj vetar oglasi: „A ko će vam plaćati orgije i sumanute iluzije? Ko će ves hraniti i biti vam kriv zapromašaje? Premalo vas je da biste se dugo mogli gložiti, premalo da bi ste bili zadugo siti jedući jedni druge.“

Nastade tišina. Muk. Samo još vetar zafijuka golom ledinom prevrćući poneku ciglu, budeći je da ispriča svoju životnu priču o nekom svicu što je nekad davno na nju, u toplim zvezdanim noćima, sletao.

-kraj-

Ana Radojčić