Carica i ogledalo

Lice pred njom beše bledo i mutno. Mahinalno je krenula da ga rukavom na nadlanici obriše. I dalje su je gledala dva oka iz magle. Bojala se da ukjluči sijalicu, naslućivala je da će tek tada lice pokazati svu svoju smrtnu belinu koja bi joj izvukla krik od užasa. To ogledalo, u kovanom ramu, pomalo gotskog izliva, kao neki stražar, stajalo u predsoblju, nekoliko koraka od ulaznih vrata. Često bi je zaustavljalo, da se vrati i popravi pramen kose, obriše višak ruža na uglovima usana, spusti podignutu kragnu, da doda sjaj u očima, a što ne može da postigne ako se ne osmehne, ali tako, da joj se i oči smeju. Ali, to dugo ne čini, jer već danima ne izlazi. Bolesna je. Od neke nepoznate bolesti. Samo živi, tek da bi se vodila živom. Više ne poznaje samu sebe. U strahu da će se setiti, nije ni svetlo dugo palila, samo je pratila svoju senku po kući, koja joj se sama ponudila da joj bude vodič. Danju, imaju dnevno svetlo, a noću, uličnu sijalicu. Ona i senka su sasvim skladno živele... koliko li je to već prošlo...? Toliko se na nju navikla, na tu svoju senku, da bi mogla reći kako joj niko, dok je živa, ne treba. A da li je zaista živa? Ta slika u ogledalu je strašna, plaši je se. Mogla bi je prekriti nečim... kao kad je njena baba umrla... ona je sama tako tražila.
Ah, i ta njena baba....mnogo toga je ona znala. Sve neke mračne tajne, koje je izvlačila iz mraka prošlosti. Čula je jednom kada je šapatom svojoj ćerki, a njenoj majci, rekla nešto za nju, unuku, koja je tada pisala domaći zadatak u uglu sobe, unesena u svoje pisanije, a zapravo, sve je slušala. Nije mogla razumeti značenje rečenog, ali je reči zapamtila, onako, kako deca pamte
"Ona ti se nikada neće udati. "
"Zašto to pričaš? Otkud ti to?"
"Prokletsvo. S očeve strane."
"Ma, kakve gluposti! I opet, odakle ti to?"
"Išla sam kod jedne, koja zna."
"Ta ne zna ništa! A ni ti! Ovo nije srednji vek! "
"Nije, ali to prokletstvo je ko zna od kada, možda baš iz tog veka! Zato i nisi rodila sina, već ćerku, ide na svako treće koleno. Dva preskoči, pa zakači treće, da prokletstvo zavara trag. Ako se rodi muško i ostane, rodiće mu se žensko dete, a ono neće imati muške potomke. Ili se neće udati."
"E, baš svašta!"
"Svašta, svašta! Jašta! Ajd' pa da vidimo. Ti 'oćeš, ja sigurno neću, nemam ja još puno ovde šta da tražim. Ja sam svoje ispunila."
I tako, baba nije, a ni mati, jer se razbole još pre babe i umre, nisu saznale da li će se prokletstvo ispuniti.
Nekada je pomišljala, da nije čula, da se malo više unela u onaj zadatak, možda prokletstvo ne bi ušlo u nju. Možda je ne bi prepoznalo, prošlo bi samo mimo nje i izašlo kroz prozor, recimo...
Iako jei ličila na duha, shvatila je da i duhovi moraju jesti. Ali, oni nemaju apetita. Svakako moraju, da ne bi sasvim nestali, u vidu oblačka dima.
Naterala je sebe da uzme keks, koji se od stajanja već izlomio i potopi u činiju s mlekom. Baš kao kada je bila dete. Jedino joj je pomisao na sebe iz tog doba još mogao pomoći da ne propadne u mračni hodnik sećanja. Koliko se god sklanjala, ogledalo joj je tražilo pogled, da bi svoj u sebi potvrdilo. Ogledalo je imalo više života od nje same. Nakon činije s kašom, ustala je sa stolice i prišla mu.
Ogledalo je pomalo likovalo, jer je to i očekivalo. Odraz u njemu je imao više boje, učini joj se. Ta spoznaja, podiže joj jedan kraj usana na gore, kao tek započeti, nestabilni osmeh. A onda, i oči joj zasijaše. Kosa joj se, iz nemarno vezanog konjskog repa, otpusti iz rastegljive trake i dobi neku tamno smeđu boju, kakvu je oduvek želela da ima, a ne ovu pepeljasto plavu. Obrve joj se istanjiše i uzviše u pravilne lukove. Usne dobiše boju kajsije, a obraze obli rumen boje svetlocrvene ruže. Čelo joj se razbistri, otvori nekako, pa je ličilo na mesec. Na ramenima je bila neka tkanina zlatkaste boje, dostojanstvenog, neupadljivog sjaja. Rukavi dugi i široki, a šake, kao od alabastera. Na domalom prstu leve, one, koja se upravo podigla ka njoj, bio je pečatnjak sa nekakvim grbom. Naravno da je mislila da sanja, to bi bilo najrazložnije objašnjenje. Ipak, deo podsvesti, koja je znala više od nje same, govorio joj je da san to nije. Dodirnula je površinu ogledala, ne bi li takla prizor u njemu. I prizor je to isto učinio s druge strane, ali s namerom da je povede sa sobom. Jedan mali korak joj je bio potreban....i ona se, ne znajući kako, našla u prostoriji koja joj je bila poznata, iako nije bila ona u kojoj se do malipre nalazila. Ipak, bulo joj ne sasvim prirodno što je tu. S njene desne strane, behu drvena vrata, koja su se upravo otvarala. Iza njih se pojavila jedna, zatim i druga noga u uskoj obući do kolena. A iznad kolena, široka haljina od zagasito zelene tkanine. Na širokim ramenima, muška glava, zabradatila, a crna, kao i kosa, koja je padala slobodno i teško od svoje mase, po zaobljenim štitnicima od neke legure metala.
Stao je pred nju. Dugo ju je gledao, tamno smeđim zenicama cakleći, pa se spusti ničice kraj nje, ne skidajući pogled. Malo je ustuknula, tek da bi pokazala svoju smernost i čednost. A ustvari, sva je drhtala od zabranjenih i izdajničkih damara. Uze joj onu ruku s prstenom pečatnjakom i stavi joj dlan na svoje čelo. Njoj se ote izdah, koji je on željno dočekao. Privukao ju je uzatim svu sebi, podiže i odnese u neku mekoću. U toj mekoći su oboje tonuli, isplivavali, pa opet tonuli.
Mogla je, jedna reč njena bi bila dovoljna da svetini van zidina kamene palate, osujeti zle jezike, koji govoraše kako je ona kćer požudne majke i raskalašnog oca koji se, pritom, bori za presto sa bratom rođenim. Koliko god ona smerna bila, ona je za njih samo kopile strano, od majke razvratnice, pridošle iz neke drige zemlje, iz manastirskih odaja, koje je sama, svojom voljom napustila i prekršila monaški zavet. O, da, tako je to. Svetini nikada nećeš zaustaviti reči, podsmehe i osude uz pljuvanje kužnih sasržaja iz sebe. Svetina će uvek podvriskivati s pogrdama, i više još, ako bi pokušala da ih ubedi da ona nije to, a ni njena majka. Njenom budućem mužu, kog joj otac daje, ne trebaju ni zemlja njenog oca, ni svi dragulji, narod, ona mu treba, ona, zato mu se i daje.
Nametali su mu i dovodili i druge pre nje, išao i on njima, ali pogled mu se zaustavi na njoj, samo njoj. On je beše video jednom, samo jednom, i to mu bi dovoljno da je poželi, kao retku voćku u svom vrtu. Njega se ne tiče njena majka, što prekrši manastirsko tihovanje i očeva nezasitost. Tako je ona sve mislila i osećala. Bar je to silno želela, to je jedino imalo smisla, za ovaj dar od sebe. Zaustavila je svet u toj odaji, da se ona, oboje, da se zavrte oko tog sveta, izvan svih kraljevstava, u carstvu, samo njihovom, u kom će ona biti jedina njegova carica. A gle čuda!
Takvo joj i ime dadoše, Carica. Ona nije samo potka u krvnoj mreži kraljevstava, ona je jedna, jedinstvena Carica! A on, jedini, jedinstveni kralj, iako to nije zaista bio, već samo njegov mlađi brat.
Kada se svet opet zavrteo, a oni stali, izašao je iz odaje, ponevši sobom miris zemlje po koju je došao i znojave sapi konja. Oštrina njihova joj uđe u nozdrve snažno, te nasluti da ga više nikada neće videti.
Takvi su običaji i prilike dvorske nalagale, da žena, makar bila kći kralja, makar se zvala i Carica, ništa ne sme pitati. Samo je mogla čekati, u istim onim 'aljinama u kojima je s njim bila, onim što se na pod tada spustiše, onesvešćene od snage ruku njegovih.
Zašto je odustao od nje, zašto se nije svima usprotivio, sada, kada ju je našao...
Ako je otac bude ponudio drugom, neće ga poslušati. Usudiće se. Kao njen brat. Stići će je kazna očeva, kao i njenog starijeg brata, što mu zbog neposluha vid oduze.
Alu, nije otac nikog dovodio.
U odaju joj ni svetlost nije htela, odbijala se odlučno od tamnih zidova. Samo je plamen lojanice osvetljavao njene obraze, koji postadoše poput latica belih ruža. Zatočila je samu sebe. Bila je mlada, ali ne zadugo. Svet iza drvenih, teških vrata od hrastovine se vrteo bez nje, kao da nikada nije ni postojala. Na tom svetu, nikada se niko nije zvao kao ona. Carica. Niti će. Ostaće sasušenj sužanj ovoj memli i jednom ogledalu s kovanim gvožđem, koje joj je, pored zemalja u nekoliko oblasti, sanduka s kovanicama lika Kralja nad kraljevima koji drži žezlo sa ljiljanima na vrhu, otac u miraz ostavio. Zemlje su se već drugima rasparčale, kovanice razdelile, a njoj je ostalo samo to ogledalo, kao nemi svedok njenog kopnjenja. S njim se budila, s njim legala....
Jednog jutra, osvanula je, ali ne u toj odaji, već u drugoj, iako njoj veoma bliskoj, kao da je tu već boravila. U produžetku te odaje, nalazilo se, sasvim očekivano, ogledalo. U njemu je imala svetliju kosu, pepeljasto plavu, čudno očešljanu, u vidu nekog perčina na glavi. Oči joj behu upale. Na sebi je imala veoma skromnu odeću, sa nekim šarama po njoj, a pomalo i oskudnu. Na ruci nije bilo njenog prstena s pečatom očevim. I nije joj nedostajao. Pokraj nje, nalazio se sto, glatkog, sjajnog drveta, a na njemu, zdela, s malo mleka na dnu.
Učini joj se da je izašla iz same sebe, te joj se ote dubok, dug uzdah, pa onda zatim, izdah. Tim ritmom je nastavila, dok joj uzdasi i izdasi nisu postali ujednačeni. Pogledala je svoj odraz ponovo i vide boju rumenkaste ruže na svom licu. Oči zasijaše, a i drugi ugao usana joj se podiže i izvi u najlepši smešak, dostojanstven, kakav samo oni plemenitog porekla mogu imati.
Pomisli za sebe :
"Baš sam kao neka carica!"
Utom neko zakuca na vrata, dubokim tonom, kao da su od stare hrastovine. Osetila je jezu niz kičmu, ali ne od užasa, već od nestrpljenja, jer će uskoro ugledati onog kog je toliko dugo čekala. Čini joj se, vekovima.

Ivana Đorđević
6.maj 2025. godine
u Beogradu