Foto: 
autor nepoznat

Čarobna čavka čuči nа čarobnoj stazi

Hodnik je bio dugačak i klizav. Videla je taj sjaj, iako ga nije osetila pod nogama. Stopala su joj bila na metalnim pedalama od velikih, nezgrapnih kolica, sa isto tako velikim točkovima. Naučila je da ih okreće iz zgloba, kako ne bi opteretila ruku koja se još oporavljlala od preloma u ramenu. Zato je malo zanosila kolica na desno. Ali, desno je izlaz ili ulaz, kako se uzme, iz kog pravca ko ide, dolazi ili odlazi. A odlazi uglavnom osoblje ili poseta.
"Dođi ovamo! Ej, ti, nova! Dođi na partiju karata!"
Zaškripaše točkovi na krivini u levo i ona priđe stolu za kojim je u svojim kolicima, izlepljenim nalepnicama "Crvene Zvezde", sedeo mladić, nešto stariji od nje. Okrenu sasvim prema njoj lice, obasjano od sunca, koje je svakog popodneva na toj strani zalazilo, pa je unosilo optimizam pred spavanje, udruženo s injekcijama protiv bolova. Lice mu je izgledalo kao da je tako ozaren rođen. A onda joj se pogled spustio na površinu stola, na dva špila karata. Jedan, onaj klasični, drugi mađarski.
"Seci! Ili ću ja. Vidim da su ti nažuljani dlanovi, a i jagodice na prstima...od tih točkova. To ću posle da ti sredim". Pritom namignu, mangupski, ali i zaštitnički. A onda, dogodilo se nešto što ju je prenerazilo. Iz njegove široke trenerke izađoše, kao dva nezavisna stvorenja, ali njemu u službi, dve ruke koje nisu ruke, a služe kao ruke. I još više. Dva patrljka koja su potpuno pobijala svaku sumnju u njihovo umeće. Tim patrljcima koji su izlazili iz njegovih atletski razvijenih ramena, kao da ju je omađijao. Posmatrao je sa znatiželjom njenu reakciju, dok je sakupljao onaj klasični špil karata, sve sa džokerom, pa premeštao karte po površini stola takvom brzinom, kao da je neka mašina za mešanje. Njegove oči, boje užarenog ugarka, imale su pred sobom pravu komedijansku predstavu u njenom izrazu lica, što ga je silno zabavljalo. Belina njegovih zuba je bljesnula na svetlosti iza plavih zastora, koja se u tom trenu pozdravljala, do sutra. A ona, pozdraviljala se s pameću. Video je njenu zbunjenost šokom prizora. I razumeo ju je. Jer, on je za to morao godinama da veżba, od kada je, kao dete, shvatio da nije kao druga deca, da su ga zbog toga što nije, mama i tata ostavii, kao neuspelo dete. Partija nije ni morala da počne, već je bila pobeđena.
Rekao joj je: " 'Oćeš drugi put? Sad će ionako večera, uskoro će biti puna trpezarija."
Nije mogao to da joj priredi. Prepoznao je njen napor da ne pokaže sablazan, a tek, ne daj Bože, sažaljenje. Htela je da izgleda kao neko za koga je to sasvim normalno, kao što bi svakom na ovom svetu trebalo biti.
"Ona buckasta tetkica iz kuhinje, daće mi ulje, pa ću kanuti malo na osovine, da lakše teraš točkove. A mogla bi i neku mast da staviš, na te žuljeve. Naći ću u ambulanti, ne brini." Nije on nju šarmirao, samo joj je pružio pažnju, kakva joj je na takvom mestu bila potrebnija i od leka protiv bolova. A onda, mladić se odmače sa svojim kolicima unazad, da bi se udaljio od stola. Tada je imala šta da vidi, bolje reći - ne vidi. Njegove stopala nisu bila na postoljima koja tome služe. Nije ih imao! Jer nije imao ni noge. Iako, mora se reċi, imao je patrljke od nogu, do polovine butina, otprilike. Pa, i to znači. Što se njega tiče, njemu je svaki dodatak značio, da sve upotrebi najviše što može. Osetila je knedlu, koju je trebalo neprimetno spustiti niz grlo, a da zadrži izgled ravnodušnosti. I to je on primetio. Samo se nasmešio belim osmehom i krenuo ka vrataima. Pre izlaza je zastao, nagnuo se iza naslona kolica i doviknuo :
"Ja sam Zoran, ali svi me zovu Pauk. Pogodi zašto?!"
I jurnu, takoreći podiže točkove kolica, kao da je imao ugrađen motor. A nije. Motor mu je bio njegov osmeh. Dugo je gledala za njim.
Čitala je, već treći put, a ovog puta u skladu sa svojim boravkom na ovako "očaravajućem" mestu, "Čarobni breg", Tomasa Mana. Još kao dete ga je čitala, ne zato što je bila moljac iz knjiga, mada je sa debelim staklima od naočara mogla ličiti na tu smešnu životinjicu, videla je sliku u nekom almanahu biologije. Čitala je tog pisca, najpre iz besa, a posle pomirljivosti, dok nije shvatila da je njegovo štivo njen svet. A iz besa, najpre, kad joj je otac, umesto "naručenog" Marka Tvena, iz njegove firme, jedne od mnogih, u kojima su se knjige mogle kupiti na kredit, svoj ustreptaloj od očekivanja i dobrodošlice za Toma Sojera i Haklberi Fina, pred nju stavio, sav srećan, veliki paket knjiga u tamno teget omotu, nekog Tomasa Mana. Neko je imao željenog autora, a neko željenu boju knjiga, za novi nameštaj, takođe kupljen na kredit. Dakle, ona je dobila bar željene inicijale, nije da nije. Samo od sasvim drugog pisca, njoj tada, osnovcu, nepoznatom, dok joj je Mark Tven uveliko bio idol. I eto, šta će, tako ljuta, morala je da krene da čita ono što ima.To mu dođe isto kao sa ručkom. Prženi kropirići ne mogu, nema struje, restrikcija, ali mora supu, hladnu, od juče. Ako ništa drugo, gladna je.
Imajući u tom čudnom stecištu napola odbačenih ljudi, baš tu knjigu, činilo joj se da tako može da živi dva paralelna bolnička života, u dva različita vremena, ali sa sličnom atmosferom, po neizvesnosti, iako se čini, na oba mesta, da je vreme stalo. U "Čarobnom bregu", sa početka prošlog veka, bio je to sanatorijum za plućne bolesnike, u Švajcarskoj, u Davosu, a ovde, u krajem tog istog veka, stara vila na Dedinju, u Beogradu, doduše, vrsnica doba u romanu, ali sada adaptirana u stacionar. Kao neka napuštena stanica za povređene, osakaćene, invalide za rehabilitaciju, da bi se osposobili i one druge, koji nisu mogli da prohodaju, ali, da bar svoj razum održe u formi, usled saznanja da će ostatak żivota provesti kao kvadriplegičari.
U krevet je išla sa injekcijom protiv bolova, pred san boraveċi na "Čarobnom bregu," a budeći se uz klaparanje klompi po pločicama, medicinske sestre, u jutarnjoj viziti, u vili u kojoj su nekada živela beogradska gospoda, sa laganim zvucima klavira, a sada su njeni zidovi slušali čangrljanje limenog posuđa, točkova škripavih kolica i jauke od bolova.
Pročulo se da je u mušku "šesticu" stiglo još njih četvorica, zato je tog jutra osoblje bilo tako užurbano. Četiri mladića, nekada zdravi majkama svojim i celi. Davali su im sve što se može dati, da ih koliko - toliko sastave, da im dodaju otpale delove, kao da su vojnici olovni, a oni su bili samo mladi životi, a već polovni. I niko im više nije mogao dati i vratiti ono što su nekada imali. Zvali su ih istim imenom - "ranjenici". U sve većem broju, čak su i ovi zidovi saznali, stizali su sa ratišta zemlje na koju pre nikada nisu kročili, a na njoj krv pustiše. Jer, rekoše im da moraju, da im je dužnost, da čuvaju "svoje" . A oni su ovde svoje već imali. Oni su još i srećni, glavu sačuvaše, dok se mnogi sa njima vratiše u limenim sanducima. A oni, rekoše im opet, treba da budu mnogo zahvalni Bogu i rodu svom, jer, eto, živi su...imaju limeno posuđe, metalne šipke od bolničkih kreveta, metslne šrapnele u nozi, stomaku, u glavi... kao u mladog Mladena. Saznalo mu se ubrzo po dolasku ime, jer su čuli mu majku kako ga neprestano doziva, ne bi li se setio svog imena. Molila je za neki pomoćni krevet za nju, ma, eto, može i stolica, samo da bude kraj njega, tako će brže "doći pameti". A pamet mu je izbio komad metala u glavi. Zakon fizike je neumoljiv. Koliko metala u glavi, toliko pameti iz glave. Arhimed možda nikada nije mogao da se doseti ovakavog primera, ali, to je taj princip.
I tako, svi bejahu na jednom mestu. I oni, koji su se sjurili s motora, oboreni pešaci na pešačkom od obesnih vozača, isprevrtani više puta u slupanim kolima, devojka koju je upucao u kičmu rikošet kada joj je dečko pokazivao novi pištolj, ranjeni od komada eksplodirane ručne bombe... Svima njima je tu, u toj staroj vili, iz koje su i diuhovi pobegli, bio centar sveta. Servis za oporavak nekima, a drugima, čistilište pred polazak u "izvan" svet.
Nekoliko meseci je proteklo, taman da ponesu sobom proleće, pa i teško leto, ne povratilo se takvo, vrelo, a iz kože sa šavovima se ne može, i ovako su se morali nekima ponovo zašivati.
Zabelelo je, prvi, onaj "mladi" sneg, a njoj je dokror dao dopust za prvi vikend kod kuće. Da li se radovala? Nije. Plakala je. Ne od sreće. Od neznanja da li pripada ovamo, svom "Čarobnom bregu" ili svojoj kući, čiji je raspored prostorija ponekada sanjala. Kako da ih sve izneveri, da ode, da bi im se posle vratila sa mirisima spoljnog sveta, kao podmukli, ljigavi licemer?!
Provela je dva dana, misleċi na svakog od njih. Nikakva nova trenerka, majčina hrana, poseta rođaka, iako su bili zamoljeni da ne dolaze, jer, još je imala povišenu temperaturu od posledica sepse, ništa, baš ništa je nije doticalo, naprotiv, vređalo je.
Jedva je dočekala ponedeljak jutro. U staroj trenerci se pojavila na vratima trpezarije sa štakama, jer joj kolica, kako rekoše doktori, nisu više bila potrebna. U njenim kolicima je sada sedeo Mladen, već je ojačao, mogao je iz kreveta, što je bio veliki napredak. Dok ga je vozila, majka mu je, i dalje, stalno šaptala ime. On je ćutao i gledao ispred sebe i često rukom pokazivao u pravcu nečega što je samo on video. Posle je neko utvrdio da ga jedna čavka uvek prati, kad god ga majka izvodi u šetnju. Kao da ga je čikala da i on konačno progovori, ta čavka je tako veselo graktala.
A Zoki, zvani Pauk, njen pokeraški drug, ugledavši je za trpezarijskim stolom, poklonio joj je najlepši osmeh iz svog špila osmeha. I, u njegovom autohumorističkom stilu, reče joj: "Pozajmi mi časkom tvoj prst, da se počešem po nosu, moji odoše, svako na svoju stranu, kud koji... Jedan na pijacu, drugi na stanicu, treći..."
Tako je bilo do proleća. A proleće, i ono se nikada onakvo ne ponovilo, iako donese novi ciklus života kao što mu je zadatsk svake godine, ali zar baš mora, po Arhimedu, da jedno napravi mesto drugom, a to drugo istisne prvo? Čule su se ptice, kako obično to u to doba biva, ozelenelo je, još rezede boje, ali i to je neka bleda, ali ipak nijansa zelene. Izašla je, sada već samo sa štapom, na tu "stazu oporavka" . Kraj staze, uz žilu korena jednog stabla, ugledala je gomilu nežive prirode, a to jesenje lišće usred proleća nije moglo biti. Ličilo je na polusavijena krila mrtve ptice. Okrenula se nazad, da ne bi prošla pored nje, jer kada bi nastavila, pa i uz malo skretanje od tog mesta, to ne bi i pogled skrenulo, ne bi oči sprečilo da pogledaju, zna ona sebe. A to su slike iz života na koje, dok je živa, neċe moći da se privikne i da ih prihvati. Selekcija prirode joj je strana, zlo koje za sebe tvrdi da ima logiku. Ni manje, ni više, nego u cilju opstanka. A gde je logika u tome, uvek se pitala, da se život stvara, ako mora da se uništi?! Njen drug Pauk je pravi primer za to. On je opstao, uprkos tome što su ga proglasili greškom, čak ga i oni koji su ga rodili, odbaciše! A on, bez ruku, kao najbrži sudski stenograf, kuca na pisaćoj mašini, što se nije moglo meriti čak ni s njenom, nezanemarljivom brzinom u "slepom" kucanju na istoj. Nema ni ruke, ni noge, ali ima srebrnu medalju svetskog prvenstva u plivanju za hendikepirane, ima završenu srednju školu i planove za upis na defektološki fakultet! Eto , šta prirodna selekcija zna! Ipak, ona i dalje radi po svome...
Mladen je stalno očekivao svoju čavku, ali je nikada više nije video. Niko ne može znati, je li to čavka osećala nesreću koju ne bi mogla preživeti, pa je radije, unapred, da je ne bi videla, pre same nesreće pala, kao da joj se srce ptičje, samo raspolutilo. Ako je to predosetila, nije pogrešila.
Jedne noći, klompe su jako lupale o pod, puno pari klompi. I one od sestara i one, malo odmerenijeg hoda, od doktora, više njih, tih od doktora. Ko je mogao da se pridigne iz kreveta, video je kako ga iznose na krevetu s točkovima.
Znalo se da je Mladen na njemu, jer je majka njegova, hodajući za krevetom i dalje izgovarala njegovo ime. Ovog puta, kroz zamukli vrisak.
Svi su pacijenti bili uznemireni. Kao u plemenu, kao u čoporu, gde jedan ode, drugi osete dodir jeze od smrti. I tugu, onu, iz velikih dubina, za jadnim, namučenim mladićem, koji nije poginuo na licu mesta, ali je pogibao postepeno. A i njegova ojađena majka sa njim.
Na terasi, odakle se videla "staza oporavka", kome je oporavak uopšte, bio dozvoljen, od strane pomenute, "gospođe prirodne selekcije", sedela je i jecala. Za Mladenom, za svima koji tako završe, za čavkom, tom dobrom pticom.
Nije ni čula njegova kolica kada joj je već bio sasvim blizu. Valjda ih je dobro podmazao. Više nije ni sumnjala u to šta on sve može. To joj je bilo nešto najprirodnije na svetu. Dodirnuo ju je po ramenu svojim levim patrljkom, a ona mu je uzvratila stiskom svoje leve šake, onako, "od srca".
"Ti si mnogo lepa, znaš li to?"
"Ja, lepa?! Ovakva..." Tu se zaustavi, jer je bilo neumesno vajkati se na izgled, nakon svega...pa nastavi, skromnije:
"Ovakva, plačljiva?! Naduvenog nosa i očiju !?"
"Očiju mi mojih, vala jesi!"
Ponekad je voleo da insistira na crnogorskom dijalektu, da bi istakao svoje junačko, "njeguško porijeklo", koje vodi od sramnih roditelja, ali ipak njegovih, mada je odrastao po beogradskim domovima za siročad.
"To su najljepše suze što viđeh! "
Ona se tek tada, još jače zaplaka, kao da je htela da bude u punoj lepoti svojih suza.
A možda je znala da nikada više neće tako "lepo" plakati, da joj to niko više neće reći.
A imaće još mnogo prilika...za suze i za smeh.

Ivana Đorđević
17.jun 2024.
u Beogradu

Komentari

Komentari