Čarolija

Probudio me je snažan udar groma. Negde u blizini. Tutnjalo je; zavijale su sirena na vozilima.

Sevnulo je pa zagrmelo još jednom baš u trenutku kada sam otvorio oči, i onda je krenulo da lije;  kišne kapi, krupne popot klikera, u rafalima su tukle o prozore i sims. 

Zevnuo sam, pogledao u sat, bilo je tek deset do šest, i onda opet sklopio trepavice.

Zar baš moram na posao? Moram. Grmelo je i sevalo i pljuštalo i mnogo puta dosad i ništa mi se strašno nije desilo, na kraju krajeva, nije smak sveta.

U hodniku sam zakopčao kabanicu, stavio kapuljaču, otvorio kišobran  i zatabanao pločnikom. Voda je bila svuda oko mene. Pravi potop, a nigde žive duše.

Iz moje ulice skrenuo sam u sledeću, pa prošao još jednu, i onda, zakoračivši u širok bulevar, najkraći put do centra grada, ugledao nekakvu olupinu od busa kako jezdi kroz onu vodurinu kao Nojeva barka. Sklopio sam kišobran i potrčao kao sumanut. Spas u pravi čas, pomislio sam, i baš u tom trenutku bus je zastao na semaforu. Pokucao sam na krnjava zadnja vrata i ona su se otvorila. Ruku mi je pružila lepuškasta devojka u teksas jakni i tesnim farmericama i ja sam se ukrcao ne skidajući pogled s nje.

Devojka je bila negde mojih godina, dakle bližila se tridesetoj, vraški zgodna i gipka kao gimnastičarka. Hm, u ovoj drndavoj šklopociji, daleko od tuđih, radoznalih pogleda, upućeni smo jedno na drugo, pomislih, nasmejah se i krenuh za njom. Ona se ubrzo zaustavila na srednjoj platformi, okrenula se ka meni i ljubopitljivo me pogledala.

Stajao sam tamo kao ukopan, obasjan nebeskim plavetnilom njenih toplih, čežnjivih očiju, i razmišljao šta da joj kažem a da to ne zazvuči previše glupo ili otrcano.  

– Ti si, dakle, ta koju tražim. Kako ti je ime?

– Anđela.

– Anđela, ja sam Goran. Tvoj novi dečko. I ako to poželiš: tvoj vitez i sluga pobožni, i tvoj rob...

– A šta ako ja već imam nekog?

– Nemaš. Inače sad ne bi bila ovde.

– Hm, siguran si u to?

– Jesam. Tako je zapisano...

– A je l’? A gde je to... zapisano?

– U efemeridama.

– Uh, tako daleko – zakikotala se na trenutak, a onda pružila ruku ka meni i dodirnula me po obrazu:

– O, pa ti stvarno postojiš! Mislila sam da sam te izmaštala...  

– I jesi. Ja sam tvoj san. A, kao što vidiš, snovi nekad postanu stvarnost!

– A, ne! – prišla mi je i pripila se uz mene; osetio sam njen dah, i naša tela kao da su na trenutak uzdrhtala pre nego što će se stopiti u jedno. Onda mi je šapnula:

– Ja sam tvoj san!

Utom je zazvonio budilnik. Te čarolije je nestalo. A meni više nije bilo do života.