Carpe diem

…..
Bože, da li je zbog te druge, mladje otišao slomljenog vrata, razbijene arkade, iskeženih očiju, sa baricom podno nogu i smradom koji ne može da istera iz nozdrava.
….
Kaputi na terasi lelujaju, kao smrt u filmu Bele noći. Barišnjikov pleše tango smrti.
…..
Piše danima, muči se noćima.
…
Ona je jedina znala njegovo i andjeosko i djavoljsko lice. I zbog tog andjela u njemu opraštala mu sve sotonino.
Mnogo ju je i mnogo ga je volela.
Mnogo ju je i mnogo ga je mrzela.
Mnogo ju je i mnogo ga je mučila.
Sada su slobodni i svoji.
On verovatno gore, nikad ne pomisli dole, pravi neku novu košuljicu, raspored, viče na nebeske pripravnike i pogleduje na dole gde je ona.
Uvek mu je krajičkom oka bila u fokusu. Da mu ne izmakne, da je drugi ne uzme, a ipak jesu povremeno, da je ne ispusti.
Jona je njega samo volela. Volela i čekala da se vrati. Uvek. Njoj.

Ali kada je našla dvojnika, mladog, krepkog, melanholičnog, zaljubljenog, dovoljno hrabrog da sve kroz reč i suzu izgovori, nedovoljno hrabrog da kaže sebi neću s njom, hoću s tobom, tada je otišao. Najbolje je on video sebe u njemu. I pustio mu da je ima.

………..
Možda je mladić neće nikada imati, verovatno je sve umislila, ali lakše joj je kad mašta. Da ga draška kao da je tu i da oseća taj dah i lagani dodir. Ovlaš poljubac u obraz u uglu smešnog burger puba. Pivo pravo, ona ne volim ništa fake, ona voli pivo sa ukusom piva…

Hvala ti što si je pustio. M. je najbolje to rekao: "Znaš, on je kao Jack koji je pustio Rouzinu ruku uz poruku: ti moraš da živiš."
Radi uspomene na njega ona hoće da živi. Možda ga i oživi…kroz njega….
Carpe diem…