Čergari

Nastanili su se na lepoj livadici nedaleko od moje kuće, davnih godina druge polovine prošlog veka. Bili su to pravi Cigani- čergari. Imala sam deset godina i volela sam često da se igram sama sa dve ljuljaške, u blizini tog poljančeta, koje su, ruku na srce uvek bile nekako pokidane, ali su svakako služile za igru. Tog jutra ljuljaške su se klatile, cele, za divno čudo. Brzo potrčah ka jednoj. “Ljuljaću se ceo dan”, mislila sam onako čupava, tek izašla iz kreveta, krmeljivih očiju. Taj mali čergar se stvori niodkuda. Bio je stariji dve godine od mene i jedino što pamtim od njega bio je to veliki, lep osmeh sa najlepšim zubima koje sam do tada videla. Vešto je skočio na drugu ljuljašku pa smo se tako i upoznali. Zvao se Dženan. Brzo smo se sprijateljili i viđali se narednih desetak dana. Pričao mi je o svom nomadskom životu, o rekama i planinama, gradovima, ljudima koje je sretao na svim tim mestima. Pomno sam ga slušala jer je pričao polako sa žarom u očima i bio je jako ubedljiv u tom pripovedanju. Ja sam bila zahvalni upijač neverovatnih priča. I kada je to osetio čas posla bi skočio i imitirao životinje sa kojima se borio: medvedom, lavom...ubedljivo mi je opisivao kako je udavio jednu ogromnu zmiju...Mom divljenju nije bilo kraja. Naravno, sve sam mu verovala.

Kada je rekao da imam lepu, svetlu kosu, kao i to da mu je njegova baka objasnila da se mi više nikada nečemo sresti postadoh tužna. A, baka ga je baš upozorila da mi to ne kaže, jer sam previše plačna i da ću čitavog života biti takva. Tada sam prvi put čula misao koju često koristim kada hoću samu sebe da utešim, a to je, da svako ima svoj put. Ne može se živeti tuđi život.

Otišao je jednog maglovitog jutra. Na mestu gde su boravili neko je našao potkovicu. Bila sam ubeđena da ju je Dženan meni ostavio.

Kasnije sam čula  da je njegova baka vračala, gledala u karte i pasulj. Pojavile su se priče da su  bili najureni jer je nekom bolje stojećem komšiji nestalo zlato sa dobro skrivenog mesta ispod dušeka, a i to da mu je, u isto vreme, žena pobegla sa nekim čergarom. “Pa sad, neka je otišla kurva! Samo da m' vrati zlato!”

Bilo je puno priča o čergarima. Tako je jedna komšinica pričala mojoj majci, u poverenju, da je bila kod Ciganke vračare.

“I tvoju Jacu je spominjala. Nije joj se svidelo druženje njenog unuka sa Jacom. Kaže, nije htela ništa da joj“nabaci”, jer je videla da je nekada i ona bila Ciganka. Mladež joj je sve rekao! Samo da znaš, ovog puta ste imali sreće! Ne daj joj drugi put toliko da se sprijatelji sa njima! Ej, bre, mogli su da je otmu!“ Tom dramatizacijom je dobro poplašila moju majku. Morala sam posle toga da je molim da bih izašla napolje.

“Samo iza kuće!“, viknula bi majka.

“A, na ljuljaške?”

“Može, samo ako “rade”!”

Naravno, ljuljaške su opet bile pokidane, ali niko nije mogao da me ubedi da su Cigani bili krivi za to.