Četiri

Imala je još pola sata do kraja radnog vremena. Mehanički je slagala kartone pacijenata u fioke kartoteke, dok je sa radija dopirala neka nežna evergrin melodija.U mislima je već bila u autobusu, na putu kući. Bio je petak, 4. oktobar. Njegov rođendan. Već je napravila tortu, samo da usput kupi bocu nekog desertnog vina i sačeka veče. On se s posla vraća oko sedamnaest časova. Ima dovoljno vremena da spremi večeru i postavi svečane dekoracije po stanu. Danima je osećala da je veoma napet i  njegovo ćutanje je činilo vrlo nervoznom. Onda je pre par dana iz sakoa koji je nemarno prebacio preko naslona na fotelji ispala ljubičasta plišana kutijica za nakit, koju se nije usudila da otvori. Samo je pažljivo vratila u unutrašnji džep i pokušala da ignoriše radoznalog crva koji je pošeo da joj pleše u glavi. Mogućnost da je on rešio da je zaprosi nije joj davala mira. Očekuje to već dugo, sutra će biti pune četiri godine kako su zajedno. Zato mu nije rekla za pozitivan test trudnoće koji je uradila prošlog vikenda.

Istuširala se na brzinu, smotala punđu, obukla njemu omiljenu belu haljinu, stavila testeninu u  vodu koja je ključala u šerpi na šporetu, nahranila mačku, pustila Iglesijasa i postavila sto. Sveće su bile bele i mirisale su na jasmin. Lepršajući po kuhinji završila je sos, okačila kecelju boje lavande o kukice na vratima i s čašom vina u ruci izašla na terasu.Tačno u šesnaest časova zazvonio je telefon u dnevnoj sobi, ali dok je stigla do njega zvonjava je prestala. Gledala je nekoliko minuta u starinski aparat, pa se vratila na terasu. Oktobarske boje su se prelivale od žute do purpurnozlatne po brežuljcima na zapadu, a  ona je volela oktobar.

Prošlo je nešto više od sat vremena od kad se oglasio telefon, a ona je postala nestrpljiva. Sos se ohladio, kao i tortelini, ali to joj nije bilo važno. Počela je da brine da mu se nešto desilo  na putu kući, jer je njegov mobilni telefon bio nedostupan. Mrak je uveliko prekrio vidik kad je rešila da okrene broj njegove kancelarije. Nije verovala da će se iko javiti, ali začudo, prijatan, poznati glas njegove sekretarice je odgovorio već posle drugog zvona. „Ne, nije ovde. U stvari več četiri dana ne radi za nas. Zar vi to ne znate? U ponedeljak je dao otkaz i rekao da odlazi, jer mu je žena konačno ostala trudna. Mora  da bude s njom, jer nosi blizance, i da će raditi od kuće.“„Ja nisam njegova...“, zaustila je, pa se ugrizla za jezik i spustila slušalicu. Ništa joj nije bilo jasno. On nije znao da je trudna, nikako nije mogao znati. Nije ni ona imala pojma šta i koliko nosi. Tek je u ponedeljak imala zakazano kod lekara. Cele je noći pokušavala da ga pozove, ali je njegov broj stalno bio nedostupan. Trebala bi prijaviti nestanak policiji, ali je iz nekih nerazumljivih razloga odlagala taj poziv, celog vikenda, sve u nadi da će se svakog momenta javiti i objasniti joj zašto je nestao.

Otišla je kod ginekologa rano ujutru, mnogo pre zakazanog termina. Nije više mogla da izdrži tišinu zidova u stanu. Oko podneva je imala sve rezultate i snimak ultrazvuka-nepobitan dokaz  da će za sedam i po meseci postati majka. I, da, u njoj su kucala tri srca, jer, nosila je blizance. Satima je hodala bez cilja poznatim ulicama, pokušavajući da nađe neko razumno objašnjenje za situaciju u kojoj se nalazila. Pričali su o deci, više puta. U stvari, on je pričao. Želeo je decu, više njih, jer je rastao  kao sin jedinac. Bilo joj je savim neverovatno da je mogao da predvidi da je ona trudna i da pre nje zna da su dvojke na putu.Vratila se kući. Pre toga je javila  glavnoj sestri da joj nije dobro i da ne može doći na posao.  Bila je zbunjena, uplašena, konfuzna. Nije se javila komšinici koju je srela na stepeništu. Ušla je u stan i umalo nagazila malu plavu kovertu koja je ležala na podu u predsoblju.Sagla se, podigla je i otvorila. Bila je naslovljena na nju, sitnim ravnim rukopisom. Bez imena pošiljaoca.

 Unutra je pisalo: „Draga moja zamenice, nemoj ga čekati. Neće se vratiti. Znam da ti nije rekao, i zbog toga sam ljuta na njega, ali već je dvanaest godina u braku sa mnom. Nismo mogli imati dece, godinama smo pokušavali, onda sam išla na lečenje, ali bezuspešno. Zapala sam u depresiju, čak sam pokušala da prekratim sebi muke. Samo zahvaljujući njemu sam preživela. Voleo me je više no iko u životu, i kad sam bila jadna, poražena, skrhana bolom i uništena kao žena.  Onda sam ga nagovorila da nađe neku koja će  mu roditi dete. Bilo mi je teško što ja ne mogu, ali mi je još teže bilo da njega gledam kako pati.Obećala sam da ću opet pokušati veštačku oplodnju ako me posluša. Nisam mogla da podnesem njegovu nežnost i strast koje su me gušile. Nisam bila u stanju da mu uzvratim a volela sam ga, neizmerno.Tebe smo zajedno odabrali. Bila si tako dobra i ljubazna s pacijentima na klinici, da smo bili sigurni da bi mogla biti dobra majka za naše dete. Vremenom, on se vezao za tebe, ali dece nije bilo. Onda sam pre tri meseca konačno odlučila da još jednom pokušam, jer vreme mi ističe. I, desilo se čudo, kad smo prestali da se nadamo. Imaćemo blizance. Dečaka i devojčicu. On nema snage da se oprosti s tobom, ni da te pogleda u oči. Znam da te je zavoleo, ali osećaj dužnosti je u njemu bio najjači. Nadam se da ćeš razumeti i oprostiti nam. Ne traži ga više, preselili smo se prošle nedelje, jer ću ja morati da ležim do kraja trudnoće. Zauvek ću ti biti zahvalna što si brinula o njemu kad ja nisam bila to u stanju.“

Sedela je na podu i plakala, plakala, plakala...činilo joj se satima.Onda je ustala, umila se, skuvala kafu i počela da planira raspored za nameštaj u dečjoj sobi. Bilo je četiri sata ujutru kad je zazvonio telefon. Pogledala je poznato ime i broj na ekranu i isključila uređaj, izvadila karticu i polomila je na četiri dela. Život je konačno mogao da počne.