Četiri Jahača Hiperboreje (2. deo)

I dok smo sedeli na svojim “spravama za jahanje”, ja, moj krvni i misaoni srodnik i njegova i moja usudna žena, spazih kako nam se primiče nekakav, u krpe umotan, bradat čovek, koji kao da je propovedao nešto što se sa te udaljenosti nije moglo razumeti, a koji se ponašao kao da uz sebe ili za sobom ima masu slepih sledbenika.

- Gle, punom snagom i bez normativnih amova, Živeti... ili Umreti, ali tako da se ceo svet potrese… Mislim da tako treba! A sve ono između je cvrčanje insekta pod žižom sočiva pod suncem, što je za neke od nas odavno zašlo jer smo osetili da nas njegova svetlost više ne napaja koliko je potrebno – razgovetno se začuo usamljeni propovednik kada je već bio na svega nekoliko metara od nas, cepajući i odbacujući sa sebe krpe u koje je bio umotan, dok nije ostao sasvim go i “posađen” pred Nas.

- Ove krpe su bile duše živih a mrtvih stanovnika ove Doline, koja mora da se obnovi tako što će se ponovo roditi, metamoorformiti, sa novim ljudima, u jednom sasvim novom i oduvek predodređenom obličju o kojem niti mogu niti želim da govorim! - povikao je bradati čovek, sklupčavajući se poput fetusa, onako go, a opet, nekakvim iskonskim sjajem i bleštavilom obasut, nestvaran i fascinantan poput fikcije biblijskog lika manifestovanog u trenutku koji je bio pečat, imun na vreme, neobazriv na prostor.

- Hiperboreja, braćo moja i sestre! – uzviknuo je, sada već skoro potpuni fetus, “posađen” pred nama.

- Planina Meru vas je konačno dozvala u svoju Dolinu, Hiperborejci! – vikao je svojim hrapavim glasom u kojem se mogao osetiti ljubopitljivi cinizam zatrpan svekolikom i bezuslovnom ljubavlju, dok se grčio, sklupčavajući se u ono, činilo se, prijatno i željeno stanje fetusa, što je već i bio. Onda je zaćutao i kratko nas osmotrio iz svoje ili naše, nadrealne pozicije i stanja, a zatim nastavio:

- Nemojte biti razočarani, voljeni moji Hiperborejci, jer sve je onako kako treba da bude, što vi, i ako ne znate, a ono, znate, i ova Dolina je baš u svom ovom haosu i ništavnom stanju savršena, i zbog toga što je njena kataklizma nužnost nastanka Novog, a i zbog toga što vas je dovela nazad, učinivši to da vi odavde nikada niste ni otišli, brišući sve ono drugo što bi remetilo ravnotežu zbog koje Novo treba da otpočne… Vi ste Centar… jer… ISTINITO JE SAMO ONO ŠTO SE NIJE DOGODILO NIKAD I NIGDE!... ISTINITO JE SAMO ONO ŠTO SE NIJE DOGODILO NIKAD I NIGDE!... ISTINITO JE SAMO ONO ŠTO SE NIJE DOGODILO NIKAD I NIGDE! – pevala je Eho, a od propovednika više ne beše ni fetus, nego se na tom mestu pojavi Jabukovo Drvo… Kao da je tu oduvek i bilo…

I jedna jabuka beše pod dve grane iz njega, i jedna jabuka pod druge dve grane iz njega, i još jedna jabuka pod druge dve grane beše iz njega… I tako pod sedam grana koje izlažahu iz njega.

Jabuke “njihove” i grane im izlažahu iz njega, i sve beše od čistog srebra, i jednostavno… Za Nas… I Sever je za nama hramao, ukazujući nam na sva ona mesta gde se ne nalaze sunca koja nikada nisu zalazila…

Igor Rajović