Čini mi se da je uzalud

Celu noć tramvaji prelaze preko mosta. Ne spavam već nekoliko noći. Nešto me obuzima, nešto nepoznato, neka sila kojoj ne mogu da se oduprem. Slušam tramvaje. Gledam na sat. Četiri sata je. Mogu da ustanem, već sviće. Kuvam kafu. Umivam se hladnom vodom, dugo. Lupam se po licu. Kafa mi prija. Oblačim se i izlazim napolje. Jutro je sveže. Sedam na tramvaj i prelazim most. Penjem se prema Zelenom vencu. Poneki prolaznik. Beskućnici spavaju na klupama pored Ekonomskog fakulteta. Plaše me, skrećem pogled. Ovih dana su mi u mislima. Po prvi put u životu se brinem da ne završim kao oni, na klupi. Ubrzavam hod. Za nekoliko minuta sam u Knez Mihailovoj ulici. Skoro je prazna. Nastavljam prema Kalemegdanu. Palim cigaretu, guši me, kašljem. Knedla u grlu stoji već nekoliko dana. ”Šta mi se to dešava?”, šapućem, ”šta mi se to dešava?”

Nema nade. Sedam na klupu, gledam reku. Mozak brzo radi, obrađuje prošlost. Nema nijednog svetlog trenutka, sve je promašaj, celi život. Krivica je samo moja. Kajanje je neizdrživo. Palim drugu cigaretu, gledam reku. Čini mi se da je uzalud.

Autor Milan Neđić