Čitaj Puškina

Čitaj Puškina.

Razdvoji kosu sa čela na dve jednake polovine, popij nešto.

Otvori prozor, polako. Seti se Borhesovog lavirinta. Zatvori oči i zamisli kako izgleda biti slep. Kako se život tada vidi. Kako se tada piše. Kako se umire.

Svetlost sijalice će ti ubrzo postati očigledna. Počeće polako osećaj mučnine da ti se stvara u grlu. Razgrni tamni jorgan na krevet, utopi se u njega kao jedna od zvezda.

Majstor će ubrzo zakucati na vrata. Neće te štedeti…

Čitaj Puškina. Razmišljaj. Sanjaj. Ćuti, al' u sebi ispevaj pesmu Hiperionu.

Pomisli kako postoji mogućnost da si sve osobe koje voliš izmislila i dala im naličje sebe same. Nisi uspela ni da ih zadržiš; otrgle su se, te svesti same za sebe, te posebne ličnosti, subjekti. Iako si htela da budu samo tvoje, u tvojoj glavi.

Približava se noć, a tebe i dalje grli žuti odsjaj sijalice. Pronaći ćeš u sebi mesečinu i oblak. Nomadsko detinjstvo. Boleće te i iščekivaćeš, kao Odisej svoj povratak…

Stvarnost je tebi ipak omiljena. Pričaš sa sobom kao Moli Blum. Prezireš i psuješ. Dodiruješ se krišom. Sofka ti na umu.

Kuca na vrata majstor, mađioničar koji rukovodi tvojim vremenom, koji može sve da ti oduzme… Ali on je samo umetnik, on hvata odraz tebe, čini te besmrtnom. A to više nisi ti. To je bunar velikih iluzija.

Ničija si žena. Raduj se. Ušla si u trag svom izgubljenom vremenu. Ali, ipak, čitaj Puškina.

Jasna Rakićević