Čovek koji je pojeo svoj dom

U kredencu, na širokoj polici, stajala je limena kutija pirinča, skoro kilo, soli pola tegle, šećera, vreća od tri kilograma, brašna pet kila, u drvenoj kutiji neprobranog pasulja, graška, kiseo kupus, jedna srednja kaca, bio je na terasi, paprike suve, paprike u turšiji - pet,šest tegli... A na stolu puna činija bombona, u ormariću u dnevmoj sobi, nekoliko tabli čololade i šest kutija keks kolutića.
Na stolu, pored činije s bombonama, bila je koverta koju je nekoliko puta otvarao i vadio iz nje list hartije, otkucan gustim štampanim slovima, očigledno na mašini kojoj slovo "š"ne funkcioniše, jer je u zaglavlju pisalo :"Opomena pred izvr nje". Tako je reč zvučala nekim drugim značenjem, s naginjanjen prelaska u divnu reč:" izvinjenje".To je zamišljao, da mu bude lakše. Ipak, tu zamenu stvarnosti, osujećivao je datum u donjem pasusu, a koji je ograničavao do kada treba da uplati sumu novca, koju ni u najluđem snu ne može da sakupi.Terete ga za neki dug, koji on sigurno nije mogao načiniti. A koga to sad zanima?! Plati, pa se žali! Tim redom. Iako nije red! Nikakav to nije red!
Koliko dana još ima? Dana, za napuštanje svog doma, svog kreveta sa uleglim dušekom, a njemu najudobnijim, svojih stolica, drvenih i krutih, baš kakve je imao u roditeljskoj kući na selu, kuhinjskog stola, "svaštara", svog plakara, sve sa moljcima, kade, u koju uđe ceo, samo dan pre nego što će otići u crkvu ili kod doktora. Zavese, koje je ostavila uštirkane, njegova žena, poslednji put, pred odlazak u bolnicu iz koje se nije ni vratila, nije hteo ni dodirniti, da ih ne uprlja. Police, figurice, vinske čaše, sve to, sada je prekrivala prašina, ta netaknuta tvar, koja je čuvala njene dodire brižljivog pranja i poliranja, pa mu je i ta prašina postala dragocenost. Koliko još ima noći sna u toj sobi, njegovom najbližem rodbinskom kolenu, čiji ga zidovi poznaju toliko dobro, pa se sami uzmiču, kako ne bi udario u njih kada ga podigne noćno mokrenje, u starog čoveka, sve češće? Piše tamo, na tom parčetu papira - petnaest dana. I noći. Ako se računa i ova, to je šesnaest. Tu noć, koja mu je dodeljena kao bonus, nije iskorostio za san, već za znojno prevrtanje u posteljini, koju ċe uskoro morati da pokupi u nekakvu vreću. Razmišljao je grozničavo o tome kako će, kuda će sa sobom i svojim stvarima, hoće li mu baš sve uzeti ili ostaviti bar njegovu odeću, njegovu šolju, tanjir, ovaj jastuk od guščijeg perja? Gde će spavati, jesti, grejati se zimi? I sada se nije mnogo grejao, uvek je štedeo, a račun mu je i dalje bio hladan i oštar. Patio je od kostobolje, nekog čudnog kašljucanja s vremena na vreme i povišenog pritiska. Za one prve dve boljke, nije bilo prave dijagnoze, one sa šifrom u zdravstvenom kartonu, a prema tome ni leka. Za pritisak je pio ono što mu prepišu, kada ponekad ode doktoru. Nije više podnosio doktore, i sve te u belom, otkad mu je žena pošla u bolnicu, samo da primi infuziju, nakon upale pluća. A bila se veċ oporavila, lepo je počela i da jede. Prženog mleka i meda, kad joj on spremi... A tamo, dadoše joj neku hranu kroz vene, a to nije bio nektar i bagremov med, kakvim ju je on hranio. I njoj nešto usred grudi prsnu...
Eto, od tada on bolnice zaobilazi i kad drugog puta nema.
A najveća boljka, bili su mu računi i ništavna penzija. To je počelo već pre više godina, te se vremenom pretvorilo u hronično, neizlečivo stanje. Zato je dopao do kojekakvih opomena, zastrašivanja, pretnji, svemu što nije ljudskog porekla.
Stan mu je blizu pijace, a tamo uvek može sresti fine, domaćinske ljude, seljake, s kojima je može progovoriti po koju o letini, o svemu što se tiče zemlje. To ga je podsećalo na roditeljsku kuċu na selu, koja odavno ne postoji, kao ni zemlja. Otac pohrlio u grad, u fabriku, koje su nicale i rasle, brže od voćnjaka...
Ljudi, komšije, čak i oni koji ga nisu poznavali, pozdravili bi ga u prolazu ili bi se nasmešili, klimnuli glavom. Svi su znali da je on čovek vredan poštovanja, osim onih koji su mu slali te pisanije u plavim kovertama, ubojitih reči. Kao da je on niko, neutvrđeno biće, koje eto tako, postoji, a ne zaslužuje više od nekog crva.
A on je takvog jednog crva imao u svojoj glavi, te noći. Svašta mu je taj crv šaptao, nagovarao na ovo ili ono. Najviše ga je savetovao da pođe na reku. Možda bi ga i poslušao, da mu nije bilo hladno da ustane iz rupe svog dušeka.
Predlagao mu crv i da se popne na stolicu, onu koja ima klimavu nogu, pa je za ovu priliku, baš takva, "dušu dala" i zatim da sveže sebi oko vrata zavesu. Ali, seti se kako je zavesa lepo uštirkana, pa mu bi nešto žao, da je ne pogužva. Gurkao ga onda crv, da bar otvori taj prozor. Ali, bila mu je strašna pomisao da će užasnuti komšije, naročoto onu malešnu, o kojoj je pokatkad maštao da mu je unuka. A sina ili ćerku, koje nikada nisu imali, odavno je prestao da zamišlja. Valjda njemu i njegovoj staroj deca nisu bila suđena. A kakvi ratovi protutnjaše, ko zna šta bi doživeli... Ovako, imali su jedno drugo... Eto, ne bi podneo da toj curici, njegovo staro truplo, iz kog izlazi krv, bude prizor koji će pamtiti celog života.
Jutro je bilo neumoljivo, već je počelo da odbrojava preostale dane. A i sat je nešto požurio, učini mu se, namerno. Pokvarenjak stari, ko zna kakvom je čoveku pripadao pre, s obzirom da ga je kupio na buvljaku. Odlučio je da ga ne gleda, isto tako ni TV ekran, sa mu uvoštenim licima onih koje govore o napretku, o blagostanju svakog stanovnika zemlje. Radio je puštao neku novu muziku, koju, srećom, nije najbolje ni čuo.
Nikom nije mogao reči o svom problemu, telefon mu je odavno zamukao. A i da nije, ljudi su stavili flaster pred tuđim problemima.
Prošao je ceo jedan dan, a on je sedeo u onoj stolici sa klimavom nogom. Pa onda, još jedna noć otkuca i približi onaj "ne daj Bože dan". Mogu li takvi, loši dani, tek tako da nestanu, da ih nešto proguta, da se naprosto ne dese? Ali, kao što se sudbina i smrtni čas ne mogu skloniti, ne mogu im se vrata zatvoriti, tako se ne mogu zatvoriti ni pred tim službenim licima, revnosnim i zadovoljnim zbog svoje lojalnosti onima koji ih tapšu po plećima, kao dresirane pse. Dobiju oni svoju poslasticu, nema šta!
A njemu nije bilo ni do njegovolih omiljenih kolutića, kojih je uvek imao veliku zalihu, razmazila ga njegova stara.
A šta ċe sada sa njima, sa pirinčem, brašnom, pasuljem, šeċerom, turšijom...ne može ih nositi sa sobom, kada ne zna ni sa sobom gde ċe. Taman je skupio pristojnu zalihu, da bude podmiren do one penzije, nakon sledeće. Računao je da će tako moći da odvoji za račune, jer zima stiže, struju će više trošiti, ne može biti zavijen u ćebad preko celog dana.
Pogledao je opet onaj koverat na stolu, ali nije hteo da dodirne papir sa gusto kucanim tekstom, čak ni pogledom. Pokušao je da ga ignoriše, do samog njegovog nepostojanja, da ga eliminiše iz stvarnosti. Da ga pocepa na sitne delove? Onda bi morao da ga uzme u ruke. Da ga zapali? Da, na tren ċe ga samo uzeti, staviti u široku činiju za salatu i pustiti palidrvce na njega, da ga proguta! Ali, nigde u kući nije nije mogao naċi šibicu, a upaljač nije nikada ni imao. Benzin u kući je užasavao njegovu staru, otkad je izgubila svog brata u požaru. U stomaku, koji je već dugo bio prazan, osetio je kako mu se strovalilo kamenje, koje je još više produbilo ponor u njegovoj utrobi. Taj bezdan mu je ječao iznutra, pozivao svojim potmulim glasom kako je gladan, da mu neko pomogne, da ne bude tako dubok, tako otuđen od sveta, od svega.
Ustao je iz stolice i posegnuo za kolutićima keksa. Pojeo je celu kutiju. Bezdan je još ječao. Otvorio je i drigu, pa treću. Onda je uzeo pasulja, ali ga je trebalo prebrati, pa skuvati. Nije ga prebrao, samo ga je skuvao, bez prosipanja prve vode. Kad se prohladio, pojeo ga je, gutajući tvrda zrna. Zatim dohvati pirinač. Tu je osetio zamor. Pokušao je da malo odrema, ali ga već probudi vapaj iz stomaka. Traźio je još...i još...i još...Otvorio je novu kutiju keksa, brašno je zamesio, kako je znao i umeo, ispekao hleb s tvrdom korom, ali ga je umakao u supu iz kesice. Dake, to je njegov hleb od sedam kora, sada i doslovce! Tako je nastavio i treċeg dana, pa i petog, a zalihe su se smanjivale. Desetog dana, nazirao im se kraj. A jama u stomaku je i dalje kukala. Bila je željna svega što je on celog života štedeo, a sada bi i tu crkavicu da mu uzmu.
Kada je svanuo dvanaesti dan, nije bilo ni mrvice na podu. Okretao se oko sebe, da vidi šta bi sledeće mogao ubaciti u rupu u stomaku.
Sa prozora je svukao zavese, koje su bile, doduše, malo žilave, zbog štirka, ali ih je dobro sažvakao. A onda je krenuo na figurice, šoljice od kobalta, tanjire, a čaše je dosta brzo sve skrckao. Došli su na red orman i stolice, a konačno i krevet sa udubljenjem na dušeku.

Kada su izvršitelj i nekoliko policajaca tog, petnaestog jutra, zalupali na njegova vrata, koja nije hteo da pojede, da ga komšije ne bi zatekle u neuobičajenim dimenzijama, počekali su malo, a onda ih srušiše. Stan je bio prazan, a na podu, tu i tamo poneka daska, kao da ih je neko glodao, i to svojim, rođenim zubima, a ne nekom sklepanom, jeftinom penzionerskom protezom.
U sobi, koja je trebalo da bude spavaća, stari penzioner, dosadašnji vlasnik tog stana, ležao je na podu, prekriven napola sažvakanim ćebetom. Da su stali zapanjeni, malo je reći. Bili su užasnuti, iako im nije bilo tačno jasno šta se tu zapravo dogodilo, što je njihov užas još više pojačalo.
A onda, stari čovek, izobličenog tela, uzeo je plavi koverat sa pečatom tog istog izvršitelja, koji je prizor posmatrao, pa ga stavio u usta i počeo da žvaće, očiju usmerenih, upravo u njega. Ovaj mu se, kao hipnotisan približio.
A onda je stari, taj sažvakani papir ispljunuo, pravo izvršitelju u lice, sve sa sopstvenim otiskom pečata, koji mu se zalepio posred čela. Pritom je ovaj povikao preplašen, zgranut, ponižen: "Policija! Policija!" Zaboravio je da je uz pratnju policije i došao. A ta policija je stajala, kao lutke sa rašrafljenim rukama i nogama, u neprirodnim položajima, kao u zamrznutoj sceni kriminalističkog filma. Samo je jedan mlađi policajac uspeo da istupi iz te scene i pozvao je hitnu pomoć. I pomoć je bila bespomoćna. Nikada nisu imali takav slučaj. Ni u literaturi van udžbenika.
Stari, suvonjavi penzioner, kakav je trebalo da bude, po slici i prilici iz skoro izvađene lične karte, a sada neprepoznatljiv, uspeo je da progovori, kao iz nekog, najdubljeg bunara:
"Eto vam, nosite sve što imam, nosite, samo nosite! Šta god da ponesete, ponećete i mene!"

Dugo se čutalo o tom slučaju, ostao je zabeležen samo među praznim zidovima tog stana, koji je trebalo da zapečati izvršitelj i u otisku plavog pečata na čelu istog, a koji on nikako nije mogao da opere. Sopstveno ime i prezime, uz zvanje "javni izvršitelj", na samom sebi, na svom čelu, postalo mu je toliko omraženo i izazivalo mučninu, da bi se ispovraćao svaki put kada bi se video u ogledalu dok se brije. Srećom, nije nikad koristio brijač, već električnu mašinicu za brijanje.

A stari, koliko god se opirao, ipak je završio u bolnici, koju je tako dugo obilazio. Hirurzi su imali pune ruke posla na njemu i u njemu, pa bi se moglo reći da to beše pravi rudarski posao. Takvom fenomenu nisu znali ni naziv, ni uzrok, niti dijagnozu. A lek se tek nije mogao naslutiti.

Dese se tako ponekad, čudne pojave u društvu ili pojedincima, koje naprave rupe, u vremenu, a nekada i u prostoru - u moru, šumi, među oblacima..., a nekad i u stomaku, na neobjašnjiv način.
Biċe da je to ipak s nekim dobrim razlogom.

Ivana Đorđević
22.oktobar 2024.godine
u Beograd