Čovek sa plaštom od zvezda

Čuo je, kao grmljavinu, tri udara na vrata. Kao da mu se vratila bolest iz mladosti, koja mu je snagu iscrpljivala, tako što mu je pojačala sva čula na najviše stupnje, kao zategnite strune, koje će svakog časa pući. Ćutao je, očekujući da će se nakon treċeg puta vrata otvoriti. I otvorila su se. Ušla je sobarica s šoljom mleka, za njegovu večeru. Ostavila ju je na stočić kraj prozora. Na stočiću je bio jučerašnji broj "New York Times"-a. U preksutrašnjem broju, kao da je već video, na treći dan Božića, biće vest, uokvorena crnim ramom. O jednom građaninu američkog državljanstva, a porekla iz jedne, male teritorijom, ali širokog svoda zemlje, u kojoj se Božić slavi sedmog dana meseca januara, a iz koje je nastao takav zaluđenik, koji celog svog života po, za ljudsko oko, mračnim delovima etra, traži svetlo. Dobro, neće pisati baš tako, već nešto formalnije, kako to već ide po običajima ove civilizacije. Na ovim prostorima, gde se oprašta s planetom, to je nekada bilo drugačije, vest se pronosila vetrom. Zato je mu je ovo omiljeni kontinent. Zavarao se na tren, kada je ovamo stigao, pomislivši da je zaostao u odnosu na onaj , s kog on potiče, ali i ovde je mogao jasno čuti pokliče i pesme, tako grlene, da se i uz gusle mogu pevati, pa se u savršenoj frekvenci s onima, koje pevaju lički pojci, koje je u detinjstvu tako zaneseno slušao. Samo, ovi su umesto fesa, imali pera velikih ptica na glavi.
Nije pogledao ženu koja je ušla, jer su mu kapci bili zatvoreni, a video je više nego što bi neko, otvorenih očiju.
Laganim pokretom se povukla nazad, kao da je znala da mu buka izaziva mučninu. Neka nit ih je povezivala, ne tako bitna za oboje, ali u tom trenu jaka, verovatno, s razlogom. Sve ima svoj razlog, jer posledice stvaraju energiju, a one nove uzroke... A razlog za njihovu povezanost je sada nepoznanica za oboje, ali se može naslutiti, iako to neće biti od velikog značaja koji će uticati na svet. Njemu, jer je ona bila posledenje biće koje u ovozemaljskom životu susreće, a njoj, zato što poslednji put vidi tog čoveka koje nosi svetlo sa sobom. A o njemu će tek kasnije, mnogo više saznati, kada bude ispitivana od policije i spretnih novinara. Jedino će njena deca i unuci to u bližoj budućnosti, iznositi u svom društvu i prepričavati, kao porodični kuriozitet. Njeno je da posluži i počisti, a ostalo, nije ulazilo u opis njenog posla. Ipak, ženska radoznalost ju je nagonila da vidi detalje.Ta radoznalost nije od puke želje za zadovoljenjem strasti saznavanja radi prepričavanja ili nečeg sličnog, već ona iskonska, takoreći materinska, koju većina žena poseduje, brižna.
A on već dugo nije brinuo ni za sebe, ni za druge žive ljude, jer ih nije ni primećivao. Ionako je već dugo boravio sa onima koji su živi samo u njegovoj glavi. A nije ih zvao, sami su dolazili.
Da li ga pozivaju, ti likovi dragih prijatelja i njegovih najbližih, u toj plavičastoj plazmi u tamnom prostoru? Znao je da napušta ovaj svet, tu lepu planetu, onih, koji još nisu saznali ko su. Ma, divni su, svi ti ljudi, a još to ne znaju, iako će to kasnije saznati, mnogo kasnije. Samo, žao mu je što nije uspeo da im kaže i pokaže, a nije da nije pokušao... ali ga nisu slušali, samo ono što im je trebalo." Jeste, sada im svanjava i kad nije dan, uz pomoć naizmenične struje. Ali, mnogo resursa za to treba, a planeta se iscrpljuje. Ima ona i svoje izvore koji su beskonačni. Pored struje, ima i struje od struje, što ja zovem radijantnom energijom.Tada bi tek cela planeta zasvetlela, i na afričkom kontinentu, a nikog ne bi koštalo. Možda je i tu problem, jer kad nešto ne košta, ništa se i ne plaća. Nisu mi dali da im kažem, kako to sve mogu. A šta onda, ja tu mogu?! Sam?! Oni hoće da ratuju. Sa mnom, sa sobom, jedni protiv drugih... Pa, nek' ratuju, neka se izigraju ratova, zasitiće se i toga. Jednom...
Ipak, dobra su to bića, šteta je što će puno njih osetiti stradanja i muke... dok ne shvate... Ali, to je tok, pa eto, i on sam ga moram poštovati, jer svako mora biti prijatelj s prirodom. Neprirodno je prirodi biti neprijatelj. A ne, nije mi žao života. I nemam strah od smrti, to nikada nisam osetio, osim za svoje bližnje. Uvek sam imao veliku želju da živim, da bih još radio, a to sam najviše voleo, da radim. Ipak, moram da priznam da sam svoju misiju završio. Ali, osećam veliki bol zbog ove ptice u ćošku prozorskog okna. Kako će ona bez mene? Januar je... Ostaviću joj pun čanak zrnevlja... ali, pokljucaće i to. Voleo bih da joj obećam večan život. A onda, sigurno ćemo se tamo opet sresti. U tom żivotu, bića se ionako ne hrane ni zrnevljem, ni salatom, nikakvom hranom, osim svetlom i muzikom." Pokušao je da ustane i dospe u zdelicu zrnevlja, ali je uspeo samo glavu pridići. A onda, glava mu je klonula na jastuk. Bila je tako nemoćna, ta glava, a u njoj još sve vrvelo od života. Činilo mu se, kao nikada ranije, pa ni u onim vizuelnim eksperimentima. Eh, toliko se nadao da će u rukopisima koje ostavlja, pronaći njegovo zaveštanje svetu, o postojanju velikog, najvećeg, elektro-magnetnog gravitacionog polja, koje kao sve na ovom svetu, traži nežnost, uvažavanje, ljubav... Baš kao onaj njegov žuti mačak. Tada je prvi put čuo za tu pojavu, s kojom će kasnije postati mađioničar svetskih cirkusa, svetovnih, a i onih naučnih. I to od svog oca, kome je najveća želja i naum bilo, da mu sin bude kao on, svešteno lice. A sam mu je, ne znajući, ubacio klicu za nauku o prirodi. Sveštenik pravoslavne parohije i male, seoske crkve, znao je ono čega u crkvenim knjigama nema. Kada je oca pitao zašto je iz mačka, kad ga je jednom prilikom pomilovao, počelo da isijava puno krivudavih svetlećih linija, odgovorio je znatiželjnom sinu: "pa, biće da je taj... elektricitet." Eh, i taj "usijani" mačak je imao veliku ulogu, a toga nije bio ni svestan. On je samo delić u vremenu uzročno-posledične harmonije, gde sve ima svoj razlog postojanja. A njegovi paketi razloga postojanja, sada su se nalazili u punim sanducima, u sobi do njegove, s brojem 3328.

Ušla je u sobu 3327, već drugo veče, još tiša, da se u širokim, hrastovim daskama od poda hotelske sobe nije mogao probuditi ni jedan moguće zaostali crvić, koji još nije stigao da se pretvori u fosil. Toliko je tiho ušla. A nije ni kucala. On joj, svakako, ne bi odgovorio. Čak ni na tri puta, taj njegov magični broj. To joj je palo na pamet, iako nije znala zašto. On joj to sigurno nije mogao reći. Ostavila je mleko, kolutiće keksa kraj zdele i nove novine, što se od novina i očekuje, da budu - nove. A ove stare služe, biće, za neka piskaranja i žvrljotone, koliko vidi. Pa bolje i to, nego kao fišeci za vruće, masne krofne. Prozor je bio poluotvoren, i dalje.
Uh, ova ptica sve isprlja. No, dobro, ako njemu ne smeta....A da li on uopšte diše? Velika je odgovornost na njoj. Još će postati i mrtvozornik. Hm... Da, diše, spava. Neobično ga je videti da spava. Pamtiće ga uvek kao budnog, pognutog starca, užarenih očiju, nad nekim papirima. A sada, konačno da odmori te oči. Da zdela mleka od juče nije bila prazna i da jučerašnje novine ne behu ispisane na marginama, zvala bi nekog već. Ovako, nije potrebno, po njenoj proceni, kad su joj tu ulogu već prepustili.
Sa otvorenim vratima, ušla je i svetlost iz hotelskog hodnika. Pomislio je, kako to nije onakvo svetlo, kao u njegovoj laboratoriji. Ovo je neko čkiljavo, imitacija svetla, dok je ono njegovo, jasno kao dan. Sa ovim svetlom, kao "slepi putnici", ulaze i neki gusti oblaci, koji se pretvaraju u likove, još ne sasvim jasne. Pa zatim, u slike čitavih predela...
Soba 3327 je ustvari, bila baza, platforma za poletanje velike letilice, najveće ikada. Njegova lična Nojeva barka za spasenje svojih sećanja. Obrisi likova su sve preopoznatljiviji, iako još uvek zgusnuti. Živahna i lepršava atmosfera, reklo bi se. Gospoda skidaju šešire jedan naspram drugog uz naklon, dame povlače dugačke haljine uz sebe, da se neko ne saplete o njih, nasmejanei i okićene. Ah! Biseri! Zašto li ih sve privlače te okruglice, sjajne i tako neprirodno bele? Zašto nose na sebi delove nekadašnjeg života iz mora? More uvek uzme sebi nazad ono što da. Svojim dragim prijateljima je rekao, prosto ih je molio da ne vode svoje dame na taj veliki, moderan brod, najnetopiviji ikada. I još sa tim biserjem! Upozorio ih je. Mada, neki ga poslušaš. A eto, izgleda da svako teži svome usudu. Oni koji su težili dnu, na dnu su sada ležali, baš kao ti biseri, samo što ni oni nisu više kao kod svoje kuće, izmenjeni su. Školjke su sada samo njihovi davni, zjapeći domovi iz kojih su istrgnuti. Disharmonija, to je nametnuta rezonanca koja kvari poredak.
O, koliko ih je! Pa zar ceo brod mora proći pored njega?! Zar sa svima se pozdraviti, klimnuti glavom? Ali, ne, nisu to sve brodolomnci. Ima I onih "kopnenih" poznanika.

"Baci taj svoj čarobni štap i padni mi u zagrljaj, da nam se pomešaju atomi! Da ti uđeš u moj tok misli i shvatiš konačno da je vreme ipak relativno!"
"Nikad! Da je relativno, pojam "nikada" ne bi ni postojao!"
Upravo je imao nesuvisli dijalog sa čupavim naučnikom koji je umalo dobio Nobelovu nagradu za još nesuvisliju teoriju. Ne bi bilo pošteno prema tako umnom i razumnom Ruđeru Boškoviću. A tek Arhimed, sve sa njegovom tačkom oslonca, s koje bi čitav svet mogao pomeriti! Iako mu, zbilja, ta tačka nema oslonca, bar ima dobrog osnova. Kakve bi oni tek nagrade mogli pobrati, dobri, stari Arhimed, a Bošković, na istu onu tematiku o relativnosti kretanja i strukture atoma. Ipak, "čupavac" je svoju nagradu dobio samo za doprinos teorijske fizike. Pa da, teoretičar, koji niti jedan eksperiment nije radio! Doprinos teoretisanju! Kao da od toga ima neke vajde! Nije mogao da mu oprosti glupost koja će nauku koštati decenije tapkanja u mestu, još uz to i negiranje esencije energije, etra. To bi bilo, kao kada bi rekao : nema vetra! To je samo iluzorna pojava u krošnjama, grane se njišu same od sebe. Mada, može ga razumeti, jer je u njegovoj glavi jedna velika crna rupa s velikom gravitacionom silom. Ipak, nije imao ništa protiv njega, čak mu je bio drag, na neki način. Ustvari, nikog nije mrzeo, samo se čudio nekim ljudskim osobinama, uključujući i svoje, kao interesantnim pojavama za proučavanje, što bi rado prepustio psihoanalitičarima.
A postoji neko koga je voleo, zaista voleo. To je, isto tako razbarušeni poznanik, ali po karakteru, suprotnost onom nadobudnom teoretičaru. Kad ga je prvi put sreo, tog dragog čoveka, a posle, pokazaće se i pravog prijatelja, bilo je to u redovima njegovih knjiga, dok još nije prekoračio tu veliku vodu. On mu je bio vodič signal, da pođe na put preko okeana. Uz njegove pisanije se znao nasmejati, ali i naježiti od nečega, što je već od rođenja naslućivao. Video je da nije usamljen u tokovima misli.
Kada su se drugi put sreli, zaista, fizički, onaj koji ga je nasmejavao, rasplaka se, kao dete, iskreno, od srca, jer je u tom susretu shvatio za sebe ko je on, ustvari. Da nije samo novinar kolumni sa peckastim jezikom i pisac za koga nisu sigurnii da li da ga shvataju za ozbiljno, pa su za svaki slučaj zadržavali nakrivljene osmehe u jednom uglu usana i tako poprimali izgled zajedljivosti. A kod ovog visokog, mršavog čoveka, blagih, plavih očiju, koji je došao iz prekookeanske zemlje o kojoj je tek od njega nešto doznao, tek kod njega je uvideo da nije uzalud ono što govori, kad ga i stranac razume. Ali, nije on "onaj" stranac, o kom je nekoć pisao, onaj "Tajanstveni stranac". Mada ih je taj, sa stranica njegove knjige, i pre nego je napisana, spojio. Očigledno je imao neku "vražju" promisao, taj njegov stranac, zna taj "gde đavo spava". Ali i takav, posla mu jednog anđeoskog čoveka. On mu se divio, ali ne kao mnogi, koji su ga gledali samo kao mađioničara koji žonglira svetlećim loptama. Poštovao je njegovu odlučnost u uveravanju ljudi da svako to može, da je ta svetlost budućnost sveta, rasveta civilizacije, koja i jeste stvorena u svetlosti, ali to još ne zna, predugo je bila u mraku. I razumeo je, stvarno je sve razumeo, iako je bio samo pisac, kog su voleli ili ne, koji nije imao veze s tim "naučnim staračkim većem", kako je ponekad negodovao u šali. A on je u šali mnogo više umeo da kaže, nego što bi bilo ko u zbilji, strogog, namrštenog lica.

A onda, iz te magličasto - plazmične mase, izdvoji se jedan sedi, posavijeni starina detinjeg lica, poštapajući se. I dalje je on bio "Zmaj", ako ne po žustrom hodu, ali jeste po toploti koja isijava od njegovih reči. Dok mu je prilazio, obraćao mu se najlepšim stihovima, posvećenim baš njemu. On se sagnu da mu poljubi tu ruku, koja je na tren pustila štap. Ionako mu nije bio više ni potreban, te ga odbaci sasvim od sebe i uspravi se, tako da su se mogli pogleidati u oči. Pojaviše se suze, pa krenu da ih obriše svojim staračkim prstima. Zatim se predomisli, pa prepusti suzama da kažu, ono što bi mu on, ostareli pesnik, čika Jova, stihovima kaz 'o , onomad, kada je iz svog Novog Sada stigao u Beograd, na dočeku čuvenog naučnika naše gore lista. Razume je čika Jova njegovu dirnutost, što velikom gostu tada natera suze suze, redovima svoje pesme. Eto , sada će se obojica rasplakati...To je sve dobro, dobro je...biće dobro... I zaista, kao pravi vodič, pokaza mu stari Jova, zvani Zmaj rukom, koja je do malopre držala štap, u neku ljubičastu masu, boju njegovih misli. Ima on, ne jednog, već dva svoja Vergilija, jedan pisac, drugi pesnik. Slična energetska bića su međusobno vodiči i spoznaja, ogledala koja se osmehuju jedno drugom.
Još ga je grejala toplina sećanja na onu počast koju je doživeo u prestonici svog naroda, da mu je došlo da smakne pokrivač sa sebe, ali nije mogao. Pa, ni u svojim dečačkim vizijama takvu čast nije mogao zamisliti! On, koji je na primer, sasvim jasno u dečijoj glavi već imao napravu koja će ukrotiti vodopade na reci Nijagari, da bi ta silina od vode potekla uzvodno. Eh, Nijagara...to čudesno božije delo! Znao je da će se njom upoznati, još kada je u jednom stranom časopisu svog ujaka, koji je ovaj dobijao poštom, video tu reku, tako lepog i divljeg imena. Ali on, koji je imao u glavi motor koji će se napajati besprekidno, kao zmija koja sama sebi grize rep, i još puno kojekakvih čudesa, ipak nije mogao imati sve, jer to nije ni moguće, a nije ni dobro za samo jedan ljudski život. Zato nije mogao znati kako će on, van svoje glave živeti u tom svetu, da će ga tamo čekati pregršt iznenađenja, iz kojih će naučiti štošta. Taman toliko, da živi u skladu s njim, a to je već sasvim dovoljno. Time je već, večiti san ispunjen, biti jedno sa svetom i univerzumom u svom umu. I onda imaš sve što ti je dato, što pre nisi znao kako da uzmeš. Istina, ima kada neko zna, a neko neće da zna, zato napredak civilizacije i ide usporenije nego što bi trebalo.
Nekada je potrebno ljude mamiti, kao što je i on, kao dečak, lovio žabe na udicu, i to na suvom. Jednog leta su sve žabe u selu bile proterane i potamanjene od drugih dečaka, njegovih drugara, kojima je pokazao svoje klatno-udicu. Klatiš klatnom dok one gledaju buljavim očima, pa ih onda, halapljivo progutaju. Ništa jednostavnije.
Isto tako, na primer, uzeti od kokoške jaje, ali samo kao oblik, a to savršenstvo prirode načiniti od bakra. Sa četiri strane, kao četiri vetra sa svih strana sveta, postaviti četiri namotaja sa naizmeničnom strujom. I da vidiš kako se to jaje okreće! Bog da ga vidi! Svaka koka bi se raskokodakala, hvaleći se kakvo jaje ima, drugačije od drugih koka! Ko zna, možda bi i među kokoši nastala industrijska revolucija!
Ali, ljudi teško prihvataju inovacije. Ako im se neko otkriće predstavi kao senzacija, uvek će biti onih koji to kao ludost prihvate i ma'nu rukom. A oni s pronicljivim okom uoče primenljivost toga, pa s tim i dobit. A opet, ima više vrsta dobiti. One, materijalne prirode, a i one, za dobro svima. Tako je primenjena i naizmenična struja, uprkos šićarskom inovatoru Edisonu.
A dokaz, kako ljudske osobine pojedinca mogu uticati na čitav ljudski rod, je i taj eksperiment sa Kolumbovim jajem. Eto, i Kolumbu dati na važnosti. Ma, vascelom ljudskom rodu! I kokošjem, ako treba! Samo da se primeni!
A dragi filantrop Vestinghaus, verovao mu je... sve je uložio u njega, u slavu i čast planete koja je zasijala, takoreći, cela, jer je došlo do spoja njih dvojice. Njega, "ludog eksperimentatora", sa svojim kapitalom ideja i tog verujućeg čoveka, sa kapitolom u menicama i novcu. Bes, koji je taj spoj izazvao kod gospodina Edisona, bio je toliko rušičsčki, da se od nedostatka argumenata, ustremio na jednog nevinog slona, koga je javno pogubio naizmeničnom strujom. A sve samo da bi osujetio svu dobrobit tog otkrića. Nije računao s tim da otkrića nemaju moral. Ima ga ili nema samo čovek, koji ga primenjuje.
A njemu, "ludom naučniku", bilo je to, kao da je prosuo čašu mleka po podu, pa ne da zbog toga ne mari, već mu je drago oko srca, jer zna da će ga mačka u slast polizati, onom prilikom, kada nije uzeo obećanu isplatu od gospodina Vestinghausa. Kao i svaki preduzimač, taj razumni dragi čovek, imao je novac kao svoje jedino sredstvo za poslovanje, ali i ono što drugi nemaju, a to je intuicija za dobru investiciju, a u slučaju da mu podmetnu nogu, džentlmenski osećaj za obećanu platu, onom ko je čitavu godinu za nju radio. Zato mu je i bilo lako, da i sam, poput plemenitog viteza iz mašte ili još neopevani lik iz narodnih junačkih pesama, spasi ugled i opstanak ovog čoveka, koji mu je verovao kada niko nije, i odbije svoju zaradu, iako u tom periodu nije imao, takoreći, ni prebijenog dolara.
Ah, doživeo je on i ono što je jednom naučniku, inovatoru, najveća noćna mora, a to je da mu bude ukradena ideja, njegovo najveće bogatstvo koje ima. On jeste izumitelj za opšte dobro, ali ne i za lopove, jer takvi ne mare za kolektivno, već samo sopstveno dobro. Markoni... Markoni je to učinio podlo... a kakav bi lopovluk inače bio?! Italijani su jedan od stubova umetnosti i smisla za lepotu, ali kada se posmatraju iz vremena Latina, čije gene, neki pripadnici ovog naroda vuku sobom kao gvozdene kugle, treba spavati širom otvorenih očiju.
Gorča od toga može da bude izdaja kolege, pa još zemljaka. Ali, neće na to sada misliti, jer mu je, pred poslednji samrtnički uzdah, kraj bolničkog uzglavlja, dao oprost, iako mu je mnogo pre toga već oprosti, kao zemljaku i kao čoveku, velikom umu, koji je doprineo čovečanstvu.

Kada se otkriće desi kod onog, koji ima vizije za ceo svoj rod, a ne za sebe i svoju korist, taj dar u vidu otkrovenja mu je jedina i najveća nagrada. I ne može se ideja uvek otelotviriti, samo zato što ju je neko u viziji imao. Mada, imao je on i tu sposobnost, koju mu je strast za idejama dala, da najpre u mislima isproba njenu primenu, pa je tako, bez bespotrebnih troškova materijala i vremena, mogao videtii sve njene vrline i mane. I to je činio nebrojeno puta, do malaksavanja svog tela. Isto je radio i sa "opipljivim" napravama, koje je sam sačinjavao ili njihove delove poručivao od metalostrugara, da mu ih oni izbruse.
Voleo je sebe da zamišlja kako je i sam deo tih naprava od raznih metala. Da se vrati u detinjstvo i bude jedan Čelični Nikolica, umesto onog, nekadašnjeg, slabašnog dečaka, vižljastog, kao u trske, tako često sklon samopovređivanju, jer mu je nejako telo išlo onamo, kud ga je dečija glava, puna bubica, vukla sobom. Svaka ga je boljka htela, a on se borio, grozničavo, da živi, jer osećao je da ima puno toga da istražuje po tom velikom svetu, čije je daleke predele i ljude u njima, već video u svojoj mašti. A da li je to bila mašta samo, potpomognuta knjigama iz očeve biblioteke, krišom od oca pročitane pod lojanicom ili jedno veliko platno od fluida, kao polje, u glavi i srcu dečaka, koje je, gle čuda, a možda ni to nije bilo čudo, već najprirodnija stvar, da jednom takvom dečaku, srce kuca na onoj strani, gde obično srcu nije mesto. Biće da se to srce pomerilo malo, da načini mesto za srce brata, pored svog. Kada ga je već, nesrećom, morao izgubiti, svog idealnog bracu, kakvog mu je samo mati njegova mogla roditi. On mu se divio, iako nije tačno razumeo šta sve njegov brat ume, bio je još mali, ali je zato otac to dobro znao, naročito kada ga je izgubio, tog starijeg sina svog, ponos i snagu, kakvu od Boga nije ni tražio, samo je otelotvorena u dete, njemu na ruke stigla.
Ali, ima nešto što otac nije znao, ili nije primećivao od bola zbog gubitka starijeg sina. A to je, da mu je mlađi sin, ako ne na sliku, bar po snazi, a ono, itekako, na priliku, starijem, izgubljenom sinu. Hteo je da Nikola bude čovek od vere i crkve. Pa, i bio je. Pomagao je ocu kao zvonar, povlačio je užad, a za to vreme, ramišljao o principu klatna. Izrastao je u mladića od vere, ali je takav, sam od sebe i svog karaktera nastao. Ne onim putem koji mu je otac trasirao, već putem samospoznaje i prirode.
Imali su, ustvari, istog Boga, otac i sin, ali su im tumačenja bila različita. Da se ne razbole, onomad, nakon što brata izgubi, ne bi mu njegovo tumačenje bilo priznato, jer mu otac, uplašen za život i drugog sina, ne bi dozvolio da pohađa škole politehničkih nauka, koje je silno želeo. Znao je da je to njegova sudbina, ovozemaljski zadatak. Čak mu je i očeva praktična nastava života, iako ga za to nije pripremao, pomogla da stekne discipinu i istrajnost. Da recituje napamet velike epove, da u malom prstu ima bar pet jezika, mada je uspeo da savlada samo osam, dok je otac tečno govorio i pisao na osamnaest. Otac je bio nadaren, a neotkriveni pisac, što taj talenat za one upućene, nije umanjilo. I daleko bi još sebe razvijao u tom pravcu, da nije imao brige oko porodice. Puno je darova taj prigradski prota imao. Čak i da čita misli, pa je i sina podučavao tome, da može da "vidi" misli sagovorniku. To je valjalo primenjivati u praksi, u ispovedaonici, da zna kada se neko iskreno ispoveda, a kada se pretvara. Svakakvim veštinama intelekta ga je otac podučavao. Ali, kao svaki živ, mlad čovek, uprkos tim nastojanjima i vojničko-svešteničkoj atmosferi, imao je on i svoje padove mladosti.
Nije svetac onaj ko se kloni iskušenja, već onaj, ko ih je oprobao, pao, pa ustao, protresao prašinu s kolena i okrenuo leđa toj prašini iz koje se podigao. Kocka ga je fascinirala, pa i opčinila. Poslastica, strast i ludost ga uzeše pod svoje, tresuća groznica, kao u vreme one čudne bolesti, kada su mu se sva čula pojačala na najveće frekvencije. On je, izgleda, svako iskustvo morao da prođe u stanju između života i smrti. To ga je i snažilo, za ono, za šta je trebalo da bude snažan.
Jedan prijatelj, zaljubljenik u atletiku, pomogao mu je da ojaća svoje telo, a volju da se odupre porocima i svakakvim spodobama mraka, dala mu je jedna posebna knjiga, koja mu je dopala ruku, knjiga o samoosnaživanju, jednog mađarskog pisca, naslova "Abafi". Tako "naoružan" viteškim mačevima, mogao je, najzad, i preko te velike, duboke vode.

To je bio taj svet koji je izmaštao, možda i previše. Vođen je bio jedinim ciljem - da postane izumitelj.
I postao je. A o takvim čudacima kao što je on, koliko je sveta, toliko i jezika i čudnih priča od njemu. Ali, on za njih nije mario. Do njega je došlo svakakvih glasova, da je lud, da je opasan tip koji misli zapaliti svet, da ne voli žene...Ove prve opaske je još i mogao shvatiti, jer zavist je još veće čudo i od čudaka kakav je on. Ali, da ne voli žene! Štaviše, da ih mrzi! Pa, to bi bilo kao da voli samo pola sveta, a drugu polovinu mrzi! A voli ga, jako ga voli, taj svet, kakav god bio, u svoj njegovoj celosti. Ali, da bi mogao da radi, samo radi, a da sve što zaradi, potroši na ono što će sledeće raditi, to se ni jednoj ženi ne bi dopalo. Zato nije mogao, a nije ni imao vremena da se oženi. On je oženio svoje mašine, svoju kulu za eksperimente, koja mu je izgorela, da bi napravio još bolju, on je venčao svoje izume i obećao im se, u dobru i bolesti, do kraja svog života. To bi samo mati mogla razumeti. I to mati izumitelja, i sama izumiteljka, od porodice pronalača. Da, on je i majku imao drugačiju od drugih, što je bilo prirodno. Njegova mati je svakakve patente za lakše obavljanje kućnih i seoskih poslove moga izmisliti, s takvom lakoćom, kao da prebira po tankim strunama, pa je od tog njenog delanja i muziku mogao čuti. I u ovom času...

Je li to moguće!? Da li on o tome sada misli, jer upravo čuje tu muziku njenih prstiju, kojima mu ponekada razbaruši kosu, kada je srećna zbog njegove poslušnosti? Moguće je, sve je moguće... Stvarnost je stvarnost, bila u glavi ili pred očima. To su i njegovi pronalasci dokazali.
Da, lepo oseća... I levom i desnom stranom srca, kako majčine ruke miluju, sada već osedelu kosu svog dečaka, velikog izumitelja, pa sva ponosna doziva njegovog oca, da ga i on pomiluje svojom rukom sveštenika, koju je svakom verniku pri ispovedi, na glavu položio. Pa, što ne bi i svom sinu?!
U tom času, na svom vernom konju Araberu, koji beše nehotice kriv za njegovu negdašnju pogibiju, pa se, eto, opet srećni, i konj i dečak na njemu spojiše, sav zajapuren u licu, priđe mu njegov brat Dane. Isti, kao da ne prođoše tolike godine. Hoće da mu zahvali za mesto koje je u grudima čuvao i za njegovo, bratovljevo srce. Bratski, nema šta!

Plava svetlost postaje mestimično svetlija, a ipak ima dubinu, što je neobična pojava, čak i njemu, koji je svakakva čudesa već video.
Sve više ga vodi, lagano, nenametljivo, čvrsta, a istovremeno, nežna ruka. Kada bi ga neko pitao da objasni, rekao bi da ulazi u tu najveću nepoznanicu do sada, od kada je sveta, u taj tamni vakuum neprobuđene energije, kako ju je uvek nazivao.
Sada sve shvata, sve jasno vidi, a vidi i oseća svim čulima, veliku svetlost, od puno majušnih svetala. Kao kristalni luster sa sijaset, isto tako malih, kristalnih perli, na plafonu neke ogromne sale za banket. Samo što u ovom prostoru nema ni plafona, ni poda, niti je omeđan zidovima. Sve se naizmenično širi i svetli, kao utroba velike, providne električne jegulje, kojoj nema ni kraja, ni početka. Dok na jednom kraju udiše, na drugom izdiše.
A to disanje je ima oblik zvuka neke muzike, koju je nekada davno morao čuti, toliko mu je poznata. Poslao je svoj dobro uvežbani vid za daleke prostore, kao onda kada je bio dečak, u najveće daljine, ali ne samo prostora, već i svog sećanja. U njemu čuje sopstvene damare, tako snažno, kao da su udvostručeni. A onda, shvata da i jesu udvostručeni, zato što čuje još jedno srce, jače od svog, jer je veće. A to drugo je u njegove majke, jer on se, sada već zna to, opet nalazi u njenoj utrobi.
Uvek je u snu nalazio rešenje, pa tako i sada. Konačno je stigao trenutak, kada na sva pitanja ima odgovor, istog trena, bez eksperimenata.
A od tih odgovora mu se šire zenice, kao da upija veliko znanje, čak i za njega nezamislivo veliko.
I predaje mu se, sav, da se u njemu rastoči, da se ponovo rodi i prenese ga iz univerzuma, svom rodu, širom planete.

Na 33. spratu hotela "Njujorker", zaustavi se lift. Još pred vratima je pazila da ne bude bučna, kada vrata od lifta već jesu, ali to je van njene kontrole. Ušla je, takoreći, kao bestelesno biće, ako je to uopšte mogla dočarati. Toliko je neprimetna bila. Ali, njoj ništa nije moglo promaći. Ni ta, nedirnuta činija s mlekom, ni te papuče kraj kreveta, u istom položaju od sinoć, širom otvoren prozor, pa je osmojanuarsko jutro spustilo temperaturu u sobi do tačke zamrzavanja.
Po prizoru koji je ugledala na krevetu, rekla bi, još sa udaljenosti od vrata, da je stigla kasno, iako je poranila.
Ali, za njega, tog dugogodišnjeg, tihog gosta ovog hotela, bilo je prekasno. Nisu mu ni ona, ni svi doktori, ni njena sveta Guadalupe, mogli pomoći. I činija za goluba kraj prozora, i ona je bila netaknuta, dupke puna. Glava ptice je bila okrenuta u neobičan položaj za pticu, vrata iskrenutog u stranu, onoj ka krevetu, kao da je izgubila dah usled nekog velikog bola u njenim, ptičjim grudima.
A i "stari zanesenjak", kako ga je svojoj porodici uvek opisivala, i on je bio glavom zavaljen nazad, kao da je namerno izvukao taj jastuk, ko zna zašto. Bio mu je pored ramena. Kao da se pustio, poput deteta u koritu, kada se po rođenju prvi put kupa, na krštenju. Čula je da je taj čovek iz daleke zemlje, pravoslavne vere. Njoj, Amerikanki španskog porekla, vera u Boga je mnogo značila, ali ne više od vere u čoveka.
Prišla je hladnom krevetu, da ipak bolje potvrdi ono što joj oči videše.
I da, bilo je jasno da je izašao iz tog slabašnog tela.
Sa kratkim, ali duboko prožetim naklonom svim tugama koje je do sada u životu doživela, pridodala je i ovu tugu, zbog odlaska neobičnog starca. Izvadila je iz unutarnjeg džepa, blizu grudi, jednu malu, uramljene ikonu svetice koju je uvek nosila sobom. Zamolila ju je da se pomoli u njeno ime za ovu dušu, jer ona sada mora da požuri. Pogledala je još jednom prema ptici, i onda je, u toj utihnuloj hotelskoj sobi, najednom došla do spoznaje, kakvu ranije nije mogla zamisliti.
Zašto je njoj, sobarici, s nedavnim unapređenjem u personalnu poslužiliteljku, pala na um misao - "sinhronicitet"?!
Novine su, nekim čudom, za razliku od mleka i kolutova keksa, bile još ispisanije na marginama. Na različitim pismima, rekla bi. A onda je konačno, morala da napusti sobu, da ne izigrava policiju pre policije.
Pri izlasku, još jednom ga je pogledala, tog dobrog čoveka. A još nije znala... ipak, jedna neuka žena nije mogla saznati, osim iz novina, koliko je taj čovek dobar svakom čoveku, pa i onom koji se još nije rodio.
Kad je već bila na pragu, nešto je vratilo nazad. Posegnu za novinama na stočiću. "Novine je ona donela, novine će ona i poneti", pomisli. Savila ih je u rolnu, pa u suknju, ispod kecelje i izašla da nađe upravnika i da javi mu da je gospodin iz sobe 3327 u ranim jutarnjim satima, ovog, 8.januara, preminuo.

Inženjer elektrotehnike, vlasnik jedne manje firme za izradu delova za radio prijemnike, telefone i ostale uređaje za prenos zvuka, a kasnije i slike, pogledao je s osmehom malu, uramljenu ikonu svete Guadalupe u staklenoj vitrini. Iz te iste vitrine, iz kitnjasto izrezane fioke, izvukao je ukoričene stare brojeve "New York Times"-a, s datumima 6., 7. i 8. januar 1943. godine.
Prva dva su na marginama imala nešto ispisano, dok treći broj nije. Prepoznao je tri pisma, tri jezika, na kojima je, očigledno drhtavom rukom pisano, moguće i levom: nemačkom, italijanskom i srpskom. Srpski je delimično poznavao, jer mu je veliki prijatelj i kolega iz Jugoslavije, iz Beograda u Srbiji, došao da ovde bude predavač tehničkih nauka. Pričao mu je da je tamo završio školu, koja nosi ime najvećeg, ikada, "Nikola Tesla". Stiže mu u posetu, pa zbog njega i vadi iz fioke ovu svoju dragocenost, koju mu je baka dala u amanet da je čuva.
Reči na italijanskom, bile su iz Petrarkinog "Kanconijera", sa sonetima Lauri.
One na srpskom jeziku, bili su stihovi pesme, koju je on lično, Tesla, preveo na engleski, za jedan američki časopis, pored još mnogih njegovih prevoda pesama, jednog srpskog pesnika, kog su, kažu, voleli podjednako i deca i odrasli. Ime mu je Jovan Jovanović - Zmaj. One na nemačkom, bili su stihovi iz Geteovog "Fausta". I to baš oni, koje je u jedno predvečerje, šetajući kraj reke izgovarao, kada ih prekinu jedan od onih njegovog bljeskova, koji su najavljivali ideju. To je bio trenutak kada su se istovremeno dogodile i ideja i njeno rešenje - za Teslin obrtni magnetni motor.

"Dan je pri kraju
Ono sve dalje sja
Hita da drugi oživljava svet
O, što me krila ne dignu sa tla
Pa za njim večno da
Upravljam svoj let
Divnog li sna dok ono dole kreće
Ah, kuda lete krila bestelesna
Telesna krila vinuti se neće"

A jedva primetno, u belom kvadratu, s nekakvom reklamom za novo, osvežavajuće piće, pored članka o položaju savezničke vojske i izgledima za završetak Drugog svetskog rata, bilo je ispisano nekoliko rečenica na engleskom jeziku.
Bila je to poruka dragom prijatelju Mark Tvenu.
Naslovljeno na : Samjuel Langhom Klemens:

"Nadam se da si konačno shvatio da stranca, naročito "tajanstvenog", nema. Ništa u kosmosu nije tajanstveno, sve se dešava u rezonanci i sinhronicitetu. Da nisi umro, ne bi ti prvi saznao. A tolike godine sam se mučio da to dokažem.
Da nisam čitao "Haklberi Fin"-a usred Like, ne bih zamišljao Misisipi toliko snažno, da me je deceniju kasnije, put života odveo preko Tihog okeana, da upoznam i tu Ameriku i tog pisca.
Sve ostalo znaš sada, bolje nego ja, a uskoro ću i ja doznati. Vidimo se, prijatelju moj, vrlo skoro.

Tvoj sinhroni prijatelj, Nikola Tesla"

Ivana Đorđević
7.januar 2025.godine
u Beogradu