Crno - beli film sa krajem u boji

Sedeo mu je u krilu i netremice ga posmatrao. On ga pomazi po glavi, misleći da je taj pogled zbog toga. Ali, i dalje ga je gledao, kao da hoće nešto da ga pita, da mu kaže da nije tako, da mu se samo čini, da ga razuveri. Zatvorio je oči, da mu pokaže kako spava. Nije ih dugo držao otvorenima, jer je toliko dubok njegov pogled bio, da ga je osećao i preko kapaka. Taj pogled, bio je pun pripadanja, poverenja, a isto toliko i slutnje, svega onoga što je i on sam imao u svojim mislima u poslednje vreme. Pogledao je prema stolu, pomislivši da će se i njegov okrenuti toj tački, ali nije. Samo je on bio centar njegove pažnje.
Na stolu je bila hrpa novina, još od zimus, uglavnim dopola čitanih, samo TV program. Na pretposlednjim stranama tražio je naslove filmova koji se daju, od onih starih, nekadašnjih, u crno-beloj tehnici. Ti su i vedriji i sa više boja od ovih sadašnjih. I ne kupuje više novine, a i televizor mu je utihnuo. Ekran mu je jednog jutra bio sasvim crn, kao da nije hteo da se probudi. Možda je sanjao jedan od onih filmova, pa u tom snu ostao. Majstor mu je naplatio dolazak, iako ništa nije mogao da učini za usnuli TV aparat, samo je konstatovao smrt. Savetovao mu je novi, neku marku proizvođača, koju nije dobro ni čuo, a i da jeste, ne bi umeo da je izgovori.
Osim starih novina, na stolu su stajali računi, u neredu i neskladu, kao prosuti iz neke vreće u šou programu, gde se izvlače nagrade. A svaki, koji god da je izvukao, mogao mu je biti samo kazna. Zna dobro da su neki već takođe stari, još i vremešniji od tih novina, a uz to i neplaćeni. Ranije se znao brinuti, pa je pozajmljivao od komšinice s trećeg sprata pare, da bi joj vraćao iz dva puta. A sada, bilo mu je već svejedno. Jedino zbog čega je brinuo, mnogo, do bola u želucu, bio je taj stvor u njegovom krilu. Kako će on bez njega? Hoće li ga uzeti neko ko će brinuri o njemu? Da li će mu nedostajati njegova ruka, njegov glas? Hoće li shvatiti da ga nije hteo napuatiti, da se moralo tako? Sva ta pitanja je krio od njega, ali njegove prodorne oči su mu čitale svaku misao.
"Jesi li gladan, Lolo moj? Bogami, vreme je, i meni i tebi, za večeru. 'Ajmo, Lolo, ustaj, na noge lagane. Idemo da sipamo sebi mleka. Dobro je za kosti i tebi i meni."
Lolo je tek tada trepnuo i skočio na pod. Pošao je za njim do kredenca. Da ne bi kojim slučajem zalutao, odveo ga je do svog čančeta, koje je ceo dan bilo prazno. A i on nije bio Bog zna koliko gladan.
"Stara si ti lola, Lolo moj. Kako se bojiš da ne zalutam, da ne odem onima napolju da uspem mleka, umesto tebi...Evo, evo...a nismo ga ugrejali. No, dobro je i ovako, nije bilo na hladnom. Baš dobro što nam frižider ne radi. Sad bismo morali paziti na grlo. Eto, tako... A sada, i meni...sa malo hleba i šećera. Uh, ništa slađe...."
U poslednje vreme često se znao setiti svoje majke. Otkad je nije video...ima četrdeset godina kako je umrla, stara, izrađena, a opet, na samrtničkoj postelji mu je izgledala takio mlada, kao nekada. Kao da su sve te bore iščilele i svu njenu muku anđeli poneli. I sada je se seća kao mlade, sa rumenkastim, svilenkastim obrazima. Mleko s hlebom, a nekada sa tvrdim keksom, onim, pomalo bajatim, kod starog poslastičara, kada mu ona u činij drvenoj pruži...Ništa slađe u životu nije okusio.
Da ss ženio, bilo bi mu teško bilo kojoj ženi to da objasni. A možda bi i bila neka koja bi ga razumela. Eh, mogao je, da je bio hrabriji. Bio je jednom nadomak odluke, da postavi to pitanje, ali to nije bilo kakvo pitanje, to je čikanje sudbine. Bojao se. Umro bi od stida da ga je odbila. A i da je prihvatila...mnogo bi brinuo.... kako zaraditi za život u dvoje, a posle i u troje, petoro... šta kuvati, kakav nameštaj birati, kakvo ime sinu dati, da li ćerku samu iz kuće puštati. A šta bi, ako mu se žena razboli, pa ne daj Bože umre... Ipak je bolje ovako. Nije svako za ženu.
Usuo je više kašika šećera, dok je o tome svemu mislio, zaboravio da ih broji.Ne mari, ionako ga već nekoliko dana nije okusio, dok ga juče nije kupio.
"Možda si se bar ti mogao oženiti, Lolo moj? Šta bi sa onom malom belom iz dvorišta? Nisi je ti hteo ili će biti zato što je pošla za onog šarenka? Namazanko je taj šareni, zato i jeste tako šaren! A ona polete za njim. Imaju decu, rekao bih. Sve neki šareni, na oca, a samo jedno belo, k'o majka. A i bolje ti je tako. Sada bi ti se svi okačili za vrat. Ma, i taj šareni bi ti se nakačio, veruj mi. Kao neki daleki rođak."
Uvuk laptanja mleka mu je davalo neki smiraj, podmirenost. Kada je on sit, činilo mu se, i sam je sit i bar za tren spokojan. Posle će misliti o tome kako dalje, kako sledećeg dana, pa opet onog iza...
A komšije iznad sa decom, opet se čuju. Kao da se igraju loptom. Ranije bi ga to uznemiravalo. A sada, ne znajući da li je zbog toga što slabije čuje ili zbog nečeg drugog, ne smeta mu, ni malo. Čak voli da čuje buku, život, dečije pokrete, koji paraju učmalost i tišinu, onu, koja se sve više širi, kao magla. Zalazi u svaku šupljinu zida, svuda gde ima i najmanja pukotina. Zatrpava prorez ispod vrata, s kojom se godinama bori, postavljajući peškire, kako ne bi duvalo. I git po prozorima, odavno se stvrdnuo i okamenio od kiša i snegova, pa je otpao u komadima. Tišina je zato i te rupe popunila. Njoj ne smeta vlaga. Naproriv, njom se napaja.
Tako teška, spustila mu se na ramena, te je s njon na vratu, zaspao u fotelji. Oko tri iza ponoći se probudi i pređe u krevet, još od prekjuče nenamešten. Znao je da nedisciplina i neurednost ne vode ničemu dobrom, ali ni lošem. Kome je uopšte stalo do zategnutog čaršava? Njemu više nije. Štaviše, voli to svoje ulegnuto mesto, kao gnezdo u starog orla. Imaju li uopšte stari orlovi gnezda? To mu nikad nije palo na pamet, do sada. I uopšte, sijaset takvih čudnih pitanja u poslednje vreme mu se mota po glavi. Šta je za sve ove godine mogao da sazna, vidi...
Sutradan je izašao rano. Da kupi hleb i mleko, za tri dana, kako sutra ne bi izlazio. Uzeće i dve konzerve sardine, te će večeras biti prava gozba!
Dok je mislio o tome, zaboravi da okrene ključ u bravi. Samo ga stavi u džep mantila, kao da je ključ obavio svoj zadatak. Da je mogao, ključ bi ga opomenuo, ali mu je preostalo da se pomiri sa tim i ćuti u dnu džepa. Uostalim, to njegovo zanimanje čuvara kuće je precenjeno. Za to je potrebno mnogo više nego biti samo jedan metalni predmet koji se stavlja u ključaonicu, nogima najbestidniji ali i najtajanstveniji otvor dostupan oku, a njemu još i više - njegovo drugo "ja" i naličje. Da nije njega, ključa, svi bi u redu stajali. Samo da vide čuda onostranog, iza vrata, kroz ključaonicu.

Iza tih vrata, sklupčan i tužan, sedeo je i čekao svog jedinog koga u životu ima, da se vrati s obećanom večerom, koju valja čekati ceo dan. Jer, bolje biti gladan budan, po danu, nego biti budan noću od gladi.
Samo, taj se dan nešto mnogo odužio. Kao da se pretvorio u dva, tri, pet dana...
Možda je on to samo dremnuo nešto duže nego inače....
Kvaka na vratoma škljocnu. On se trže, pokuša da poskoči, ali samo otpuza do ispod, sada već, odavno nenameštenog kreveta.
Čuo je korake, tvrde i krupne, a za njima i neke sitnije, mekše i oprezne.
"Ti pođi u kupatilo, a ja ću u kuhinju." - reče vlasnik krupnih koraka, dok su sitnija išla za njim, sve poskakujući.
"Dobro je da nismo morali da obijamo. Nema starog... "
"Kako nema? Pa gde je?"

Eh, gde...Pokupili su ga sa betona, kao ispalu vreću s kamiona za đubre. A on se samo sapleo. Vidi dobro, možda mu je i šećer malo udario u glavu. "Eh, kako ti doktori sve vide, baš sve moraju da znaju, šta si jeo, koliko si jeo, spavao, svuda nos zabija ...Otkud im to za šećer...?! Izem im aparate..."

Za to vreme, nedostojno njega, ali se zbog opstanka pretvarao da je boje sivog miša, iako takvog nije video, kao što nije video ni jednog miša u životu. Uostalom, mimikrja je u prirodi itekako dozvoljena. A zatim, pretvori se u senku od kutije za cipele pod krevetom...
Taman kada je osigurao sebi sklonište, dokači ga jedna mala ljubopitljiva šaka.
"Nemoj skupljati prašinu, dete. "
'Ovde dole ima nešto.' - viknu dete
"Ne diraj! Sad, sad ću ja...Ček...čekaj!
Ej, pa to je mačak od starog! Jadan. Uplašen je i gladan. Mogu samo misliti ..."
Nije hteo iz senke, jedinu za koju se još mogao uhvatiti. Pod njom je sigurno nestajanje, a izvan senke, na svetlu, među ljudima i životinjama, tamo ga čeka nesigurno, nemirno i burno nestajanje. Tako bi i njegov deda....A, gde li je on!? Ne bi ga valjda napustio!? I njega i kuću, sve to njegovo, što ima... a imaju i oni njega. To je uvek tako. Ono što imamo, pa odjednom odlučimo da ga više nemamo, isto tako ostane bez nas. I ono nas više nema.

Pronašli su ga u jednoj od bolnica.
Lakše povrede glave, neznatne prirode, s povremenom amnezijom koja nije progresivna.
"Dobro je mačak, ne brinite. I jeste, jeo je. Niije sardinu, ali deca su mu kupila hranu za mačke u prodavnici za kućne ljubimce"
"Kućni ljubimac....on nije to. On je prijatelj, slušalac, mazac...on je rod najrođeniji!"

Ukus hrane nu je izazivao mučninu, ali je ipak jeo, na silu. Uši je stalno držao u pripravnosti, ne bi li čuo poznati promukli glas. Nije ni spavao, samo malo trene, dok mu se ne pričini zvuk papuča koje se vuku po podu, pa podigne glavu, a ono - ništa prazan vazduh. Najmlađi od komšija odozgo, dođe sa starijom sestrom da ga nahrane, da ga mali vidi, pomiluje, ali on se ne da. Šmugne pod krevet. Žao mu je pomalo tog dečaka, jer je fin, njje grub i ne ciči kao neka druga deca, kada vide mačku. On bi samo da ga dodirne. Ali, ne može, nije mu ni do čije ruke, samo bi hteo da opet oseti dedinu staru, veliku, toplu šaku, koju često spusti na njegova leđa i tako zaspi. A on dugo ostane tako pod njom, radije bi i da se ukoči, nego da se pomeri, kako ga ne bi probudio, jer dok spava, manje briga ima.

Jutro je bilo svetlo, mnogo svetlije nego inače. Ili su se to njegove mačije oči malo proširile ili je neko podigao roletne.
Da, to drugo. Komšinica sa trećeg sprata je jednostavno ušla, k'o prava i odmah s vrata krenula sve da trese, maše krpom, prebacuje, izbacuje, ubacuje, pere, sve škripi pod njenim prstima. Eno, čitava kupola od čistih tanjira! Ako to popada, biće sirena za znak opasnosti!
Nije to znao, mada je mogao naslutiti, nešto veliko se sprema. Nešto će se dogoditi. Da li da se plaši ili raduje? Šta mu njegov mačiji instinkt govori? Baš ništa! To ljudi, njima, mačkama daju tajne moći, jer one tako, tako....gledaju kao u nekom čudu, kao da su pale s druge planete, pa otud taj misteriozni izgled. Ustvari, mačke pojma nemaju. Boje se, raduju, vole, mrze, isto kao i ljudi, ali moraju malo manje sve to, jer se još uvek ubrajaju u životinje. A mogu i više, ali se ne pitaju.

Ključ je ponovo sreo svoju bravu s ključaonicom, svojim alter egom. Nakon toliko dugog, beskorisnog ležanja u duplom dnu džepa, zapravo u postavi, pronašli su ga prsti mlade medicinske sestre. Ništa bez medicine. A isto tako i dedi pomože, nije da nije. Mogla bi neka godinica malo i da se ućari, što da ne!
Čim je ključ škljocnuo, skočio je na sve četiri, kao da je mače. Pritrča vratima, boreći se s glatkim podom, koji je svojski oribala komšinica. I da, poznate cipele, drage nogavice pantalona sa njegovim žutim dlakama po njma...i evo, već je na njemu, drvenasta, a ipak, tako topla dedina ruka. Dedine oči, suzne, kao jezera izašla iz korita, njemu su milost, radost, svet njegov! Te oči isto to vide i nalaze u očima dragog bića koje ga je dočekalo.
"Evo me, Lolo moj, evo, vratio sam ti se. Ma, ko je to meno srećan? Eh, i ja da imam rep, mahao bih..."

Komšiinica s trećeg i komšije iznad, redovno su ih posećivali, bar svaki drugi dan, samo da vide kako su, da im donesu neki kolač, parče pite i hranu za mace. Mačka su ubeduli da jede tu hranu, s razumnim argumentom, jer na kesici piše "hrana za odrasle mačke". To mu je zvučalo sasvim ubedljivo. A ipak mu ništa nije bilo slađe nego kada s dedom podeli konzervu sardine. A deda je i dalje voleo večeru od mleka s udrobljenim hlebom i malkice šećera. I da se ne prebroji.
A godine, njih ne mora ni da broji. Neka se zaustave same, kao na ruletu. Sada bar zna gde će udomiti svog mačka, kada se taj broj pokaže. A do tada, mogao bi reći : lepo je, ipak je sve lepo ispalo.

Ivana Đorđević
17.jun 2025. godine
u Beogradu