Crtež

Probao sam jutros da te nacrtam. Na čistoj beloj hartiji. Onako spontano, na eks, koliko se ovako zaboravan i sećam lika. Povlačio olovku preko usana, malih, a punih, sa uvek nekim sumnjičavim osmehom koji nikada ne uspeh da dokučim do kraja. Sećam se jedne oštre crte na rubu gornje usne posle jednog naleta žudnje u nama. Ljubio dok ne prođe, a tebe kao fol sve više bolelo. Za to mi treba jarko crvena na beskrvnom aristokratskom licu. Za njega nemam boju niti toliko finu olovku koja bi istakla tu nežnost, pa prelazim na oči. Da je bar veče, pa da zajebem mesec i dok ne gleda pokupim sjaj neke padalice. Uzalud. Jutro je, još i oblačno. Da hoće kiša, pa da hartijom pokupim kap i stavim ga ispod oka.

Kosu ne bih ni znao nacrtati. Možda i bih kada bih dodir uspeo preneti na belilo. Bila bi erotično mokra i dobro raščešljana mojim prstima pre fena. A grudi? Zadrhtaće ruka. Bolje ne. Ne bih dobio takvu oblinu već drhtavu oštrinu baš kao otkucaji ovog zadrtog srca. Ruke bih možda i uspeo iscrtati, ako mi dlan slučajno ne bi krenuo ka tvom domalom prstu. Onom za zaručivanje.

A izvor novog života? Ne. Za to nisam dostojan. Suviše sveto mesto za naivnog slikara u pokušaju. Noge bih možda najbolje preneo, jer sam ih tako strasno gledao kako spontano prekrštene zovu Lucifera da mi iskamči i ovo malo božijeg dara. Ali... Ne smem. Plašim se pobeći će. Nestaće sa papira. Kao te decembarske večeri bez snega.

Zagledan u papir uz zvuke neke klasične radio stanice shvatih da je ispred i dalje sve belo. Olovka ko zna gde. Misli ko zna kuda švrljaju. Samo još neki oštar osećaj na pomisao da je ovo mogao biti veoma dobar crtež. Samo na nekom drugom papiru.

Radisav Rade Aničić