Crvene cipele

Videla ih je u izlogu. Bilo ih je još puno takvih, samo drugih boja. Svakog jutra je prolazila pored tog izloga i svaki put joj se pojačavala želja da ih ima. Zamišljala ih je kako kuckaju po asfaltu. Tačno je znala kako bi zvonile po pločicama, a kako bi se šunjale travom.
Na času je grickala vrh olovke i zamišljala odmor u školskom dvorištu, kojim bi odzvanjalo to klapkanje dok preskače lastiš. Najlepše klapkanje od svih. I to u crvenoj boji. Po sivo-belom betonu.
Dugo se snebivala da ih pokaže majci kada su jednog popodneva zajedno prolazile tim putem. U povratku iz prodavnice i duge šetnje vraćale su se drugim putem. Sledećeg dana ponovo je bila s majkom u šetnji. Zastala je kraj izloga, a majka s njom.
„Vidi što su lepe.“ – pokaza prstom u sredinu izloga, gde su i stajale.
„Lepe su, nema šta... I lakovane... Hmm, baš su lepe.“
Njoj bi drago što su se i majci veoma dopale.
Majka je stajala kraj nje, očekujući da je upita ono što je trebalo da sledi. Ipak nije. Takvo je dete. Razume probleme odraslih, majke i oca. Čula je kako pominju sledeći mesec i platu.
Videvši da joj kći ne progovara, povuče je za ruku i uvede u radnju.
Unutra je sve mirisalo na lakiranu kožu.
„Molim, pokažite mi onaj par.“
„One iz izloga?“ Otišavši da ih dohvati, reče: „Poslednji par koji je ostao od tih, crvenih.“
Devojčica je osećala žmarce od uzbuđenja, zvonaste, kao što bi zvučale potpetice cipelica.
Majka joj reče da joj se nasloni na ramena, dok joj ona izu njenu duboku, braon cipelu, onu ortopedsku, za ispravljanje kičme. Onda joj nazu crvenu levu cipelu, povlačeći joj dokolenice nagore, da se ne srozaju u cipelu. Zatim joj je blago pritisla vrhove prstiju, da proveri da li „udaraju“ u kalup.
„Kao salivene“, progovori prodavačica.
„Evo i druge.“
I desna je bila salivena, dakako.
„Hodaj malo...“
Da hoda? Pa ona je spremna poleteti!
Naravno, spremno je poslušala, ugledavši svoje noge u ogledalu. U njima. Željenim crvenim lakovanim cipelama.
Nisu joj više bile u glavi, sada su joj bile na nogama.
Dok je ona zaneseno hodala, majka ju je posmatrala s osmehom srećnog koji usrećuje svoje dete.
„Jesu li ti udobne?“
Klimala je glavom energično gore-dole.
„Ne stežu te nigde?“
Klimala je glavom levo-desno.
„Onda, da ih uzmemo?“
Slegla je ramenima. Jer, odluka je bila na njoj.
Majka poznaje svoju kći i odgovori umesto nje:
„Pa, da ih uzmemo. Nego šta! Vidiš da su ove tebi namenjene. Kao da su baš tebe čekale!“
Sutradan u školi videla je kako sve devojčice gledaju u njene cipele. Čak i učiteljica, pa i neki dečaci. I vrapci kraj prozora učionice, i leptir koji je nekoliko puta proleteo pored stakla, i onaj drugar iz klupe preko puta. Čak joj se dva puta nasmešio. Tada joj obrazi najednom postadoše poput njenih cipela.
Sve je bilo veselije i poprimilo jake boje, da se uklope s crvenom bojom njenih cipela.
Na odmoru, lastiš beo, a crveno preko njega preskače, pa ga prepliće. I kuckaju li kuckaju peticama.
Toliko je bila uzbuđena da nije mnogo pazila na časovima. Sutra će... Sve će ona, samo kada njih sada ima.
Kada je poslednje zvono za taj dan zazvonilo kraj časa, deca istrčaše. Dečak iz klupe preko puta njene pošao je ka njoj. Oči su mu bile širom otvorene, a tek vidljivi osmeh titrao mu je na usnama, kao zategnuta praćka. Činilo se da hoće da joj kaže nešto veoma važno.
Srce joj uzdrhta.
Možda je i njegovo srce osećalo važnost tog trenutka suviše burno, pa joj samo reče:
„Vidimo se sutra!“
Pošto joj je zgrada u kojoj stanuje blizu, samo dve ulice od škole, ima već pola godine da je majka ne vodi ni u školu ni kući. Otac uvek radi u istoj smeni, pa je to ranije ona činila.
Na putu do kuće zaneseno je poskakivala, misleći na neobičan susret u dvorištu s drugarom iz klupe do vrata.
To je nije omelo da na prelazu mirno stane, baš kako su je učili i u školi, i mama i tata. I gledala je, najpre levo, zatim desno, pa opet levo, a onda desnom nogom zakoračila na kolovoz.
Nestrpljivom vozaču je prošla noć bila pijana, on zoru nije ni video od magline u zenicama. Samo je hitao da prigrli svoju jarost prema drveću, travi, pticama, prema devojčicama s crvenim cipelama.
Zato mu ni boja njihova nije bila znak da treba da stane, bar da uspori.
Ni jedno dete, koliko god bilo spretno i skakutavo, ne bi moglo biti brže od takvog besa.
Tu malenu ptičicu, crvenih nožica, poruši zmaj od metala, prekide je u po koraka.
Sruši je na asfalt, siv i tužan, jer se već mnogo toga nagledao.
A cipele su htele da odnesu devojčicu daleko od te stvarnosti i ponesu je tamo gde deca mogu slobodno da hodaju, smejući se na smešne oblake.
Ali, kada su poletele dalje, nisu znale da devojčice ne mogu da lete, pa tako odleteše daleko, daleko, uvis, a onda padoše u travu.

Dugo je majka tragala za cipelama svoje usnule devojčice. One su bile, još uvek, živa želja njene kćeri, koja je titrala poput sveće na njenoj maloj humci.
Viđali su je kako hoda duž ulice, najviše noću, kada nikog nema, danima.
Da joj ih nađe i ponese, da joj odnese sreću koju je prvi put spoznala, od mnogo sreća koje su je još čekale.
To joj je bio jedini cilj u životu koji mora da živi.
Otac devojčice se obraćao mnogima za pomoć i razumeli su ga, jesu. Saosećali su, i to. Ali nisu ništa preduzeli. Možda se ništa nije ni moglo preduzeti. Ljudi su predodređeni da žive u zajednici, ali kada se nekom nesreća desi, bol mu je jedini blizak.
Pokušavao je da skrene joj pažnju na suđenje vozaču.
„Neka mu sude bez mene. On je svoj najteži sud već doživeo.“
A ona je i dalje išla ulicom, i ne samo tom „prokletinjom“, kako je zvala. Lutala je celim gradom. Nalazili su je u parku kojim je šetala sa svojom curicom posle škole, gde joj je ona recitovala novu pesmicu.
Žena je kopnila, živela je, ako se to životom može zvati, više onamo nego ovamo.

Otac devojčice je bio očajan. Krišom joj je odlazio na groblje i tamo plakao, plakao... za svojom kćeri, za njenom majkom, za sobom... Sve izgubio, a morao je dalje.
Jednom su ga pronašli tako, usnulog na toj maloj humci, na kiši. Savladala ga je teška upala pluća, te je morao u bolnicu. Žena ga je posećivala svaki dan, nosila mu svakakve smese i supe, molila da je puste njemu i kada nije vreme posete. Nakon tri sedmice bilo mu je bolje. Ali ostalo je teško oštećenje.

Savile su se u svom gnezdu, dve ptice, čije je ptiče prerano poletelo. I ostali da čuvaju jedno drugo, kao znamenje na ono najdraže što su imali.

Jednog ranog jutra, pošavši na posao, ugleda pred sobom crvene cipelice, poput onih... ma, istih kao one koje je tako dugo tražila. I još su hodale, pa se i saplitale. Bile su na nogama devojčice tamne puti, koja je vukla veliki džak na svojim mršavim ramenima.
Dugo ih je pratila, ne mareći za posao ,ni za šta drugo.
Devojčica je zastajkivala da džak prebaci s jednog na drugo rame.

Sustigla ju je. Stala je pred tu curicu tamnih očiju koje žare kada se predugo u njih gleda.
„Odakle ti ove cipele?“ – odmah ju je pitala, bez ikakvog uvoda. Ne zato da bi se devojčica uplašila, već zato što je odmah htela da sazna.
„Našla sam ih.“
„Gde? Gde si ih našla?“
„Paaa... tamo...“ – pokaza rukom, pritom je oslobodivši džaka koji je spustila na beton.
„Tamo, kod one velike ulice, kod nekog žbuna.“
Oči joj još više zažare, od straha koji joj je po ulicama grada bio jedini pratilac. Dok se ne pojavi glad. Ovaj drugi često nadvlada onog prvog, pa se prvi opet vrati. I tako, ona hoda uz svoju pratnju.
Žena, majka, pogleda cipele, ne više tako crvene, oguljenog laka, i kleknu dole. Savi glavu do njih i poče ih ljubiti, dok su joj suze kapale po njima. Cipele su od suza njenih opet dobile sjaj.

Devojčica je stajala nepomično. To dete koje živi sa takvim spodobama kao što su strah i glad, mora imati istančan osećaj za velike tuge. Zato je mirno stajala i čekala da se žena uspravi.

Kada je došla sebi, upita devojčicu:
„Ti si sama? Imaš li koga?“
„Imam braću i sestre, ali ih nisam dugo videla. Otac otišao da radi u Austriju, ali se nije vratio. Majka umrla zimus. Dve sestre su mi odveli neki ljudi iz doma. Braća su velika, pa su i oni otišli u Austriju da traže oca. Ja sam pobegla kada su došli po sestre da ih vode. Ne znam gde su ih odveli. Ne smem ni da ih tražim, da i mene ne uhvate.“

„Gladna si, dete, treba da jedeš, nemaš snage.“
Devojčica je ćutala, spustivši glavu.
„I da se okupaš, da spavaš... ti spavaš na ulici, je li?“
„Zavučem se i u neku kapiju koja može da se otvori. Moram da izađem pre dana, da me neko ne vidi i zove policiju.“
„A kako... prosiš?“
„Prosim, šta ću. Samo ne bojim se onih drugih prosjaka. Oni bi me zarobili za svog gazdu koji njih tera da prose. Ja 'oću da radim, ali se bojim da će me naći i da ću i ja da nestanem kao svi moji.“

Ovo što će izgovoriti, nije očekivala da će ikada. Ipak, postoje trenuci koji donesu svoje razloge da sami sebe iznenadimo.

„Slušaj me. Poći ćeš sada sa mnom. Ne bojiš se mene?“
Devojčica je ćutala. Nije još bila sigurna da li da se boji ili ne.
„Ja sam isto izgubila sve moje...“
Devojčica ju je pogledala tako da ga je mogla osetiti na svom licu, koje je zatezalo od osušenih suza.
„Hoćeš li?“
„'Oću.“
„Da ponesem i džak?“
„Naravno. Tu sigurno imaš stvari koje ti nešto znače.“
„Kao i ove cipele?“
„Da, kao i ove cipele.“

Crvene cipele opet zakoračiše na prag kuće devojčice koja je tu živela.
Druga ih nosi, iako nije kći te majke.
Ali ona je devojčica koja je sada tu i koja treba dalje da hoda, kao što bi trebalo sve devojčice.

I kuckale su.

Ivana Đorđević
3.mart 2026.godine
u Beogradu