Crveni, svetlucavi konac

Kada je udenula jedan kraj u ušice igle, liznula je kažirst i palac, kako bi ga spojila s drugim krajem, a potom, oba zavezala u čvor. I to ne samo jedan. Uvek je tri čvora morala imati. To joj je bilo kao nekakav nesvesni magijski ritual, sve dok je jednom prilikom, u žurbi, napravila samo jedan čvor. Mušterija, profesorka engleskog jezika u penzji, veona stroga sa satnicom, kao da ona satom upravja, a ne obrnuto, trebalo je da dođe na probu. Izdašno je plaćala, ali je zato moralo sve biti "pod konac", kako na njoj, tako i u vremenskim dimezijama - sve u određeno vreme, ni minut čekanja nije tolerisala, nije davala mnogo vremena mušteriji pre nje bar čestito da se odene, da kao čovekmože izaći na ulicu.
Za šivenje je isključivo poručivala kostime, uz obaveznu "Burdu", koju je držala u oštrim koricama. Modele iz časopisa nije ni uzimala u obzir, jer je smatrala da joj uzor sa fotogragije nije potreban. Njen zaoštren vrh nosa na gore, takođe je imao svoju praktičnu primenu u njuškanju vazduha. Tekstil je za njen nos imao kategorije po kojima se takođe merio kvalitet. Oni prašnjavi i ustajali, zagolicali bi joj nozdrve, pa bi se naprestano po njemu češala, dok joj isti ne nabubri. Jer Koviljka, tako se zvala krojačica, držala je neke stare, zaboravljene materijale, koji su čekali svoje krojačko oblikovanje, u nadi da će ih upotrebiti kao dodatak, barem, ili kao postavu. Tog dana je profesorka bila crvenog nosa, čim je ušla. Na njenom sivom kostimu, ispalo joj je dugme, nasleđe od pokojne babe, nekadašnje dvorkinje. A tačno je znala, kao da gleda sebe upravo na filmskoj traci, kako samo jedan čvor vezuje, nakon što je ušila tu dragocenost od dugmeta. I to nije bilo sve. Na rubu od suknje, pred Koviljkinim očima, kao strašan dokaz njene nemarnosti, a i zbog dodavanja na dramaturgiji, na licu mesta izvuče crveni, svetlucavi konac, koji se po nekom tajnom diverzionom zadatku, našao ušiven u rubu suknje golubije boje. Profesorka nikako nije htela da primi nadoknadu, ali je zamolila, a kao da naređuje, da se tako nešto nikada više ne ponovi.
Koviljka, zvana, dabome, kako drugačije nego - Kova, umela je da proceni šta kome odgovara, od kroja, pa do boje tkanine prema tenu. Obično su tražili savete od nje. Svi, osim pomenute profesorke.
Dolazila je često piljarica Milka. Što bi žena koja ceo dan provodi iza pulta, te joj se vidi odeća samo do pola, tako često šila sebi odeću, nije bilo jasno samo onima koji su o tome mislili. A upravo je ta gornja polovina njoj bila najvažnija, moglo bi se reći, to joj je bio neki vid izloga, pa je zahtevao svakodnevne promene. Bluza na tufne, krupne, sitne, cvetove, cvetiće, sa listovima, grančicama, belom podlogim, plavom, sa ruskom kragnom, naročito one sa dekolteom. Što dublji, po mogućstvu, ali ne toliko da je u njegovoj dubini mnogo vidljivo, već samo nazire. Takav magični izrez je iziskivao dobrog majstora, a to je svakako bila Kova.
"Dobra mera nije samo u brojkama." - uvek je govorila.
Muškaraca je bilo u velikoj manjini, i to stidljivoj. Tih nekoliko od gospode koja su dolazila Kovi, pojavljivali su se sa ženama svojim, koje su ih dovlačile onamo ili su od istih poslati. Bilo je i dvojice neženja. Jedan od njih je bio posvađan sa dobrim ukusom za odevanje. Bio je prava atrakcija i zabavno je bilo naići kada je on tu. Taj je mogao najgore kombinacije odabrati, bez po' muke. Kod njega nije važila ni ona - "i ćorava koka pronađe zrno". Znao je da ima taj "nedostatak", pa mu je uvek bio pomalo tužan izraz lica. Ustvari, on je tu dolazio da sačeka majku, koja je bila invalid sa štapom.
Ipak, malo se, može biti išlifovao, pa je jednom, uspeo da uđe kod Kove, još malo, pa neprimećen, jer na njemu tog dana ništa nije štrčalo. Čak mu je osmeh titrao na licu, pažljivo izbrijanom. I nije bio s majkom.
Nedugo zatim, za njim je ušla ćerka od potpukovnice, smešeći se i ona. Došla je na probu haljine za svadbu svoje drugarice.
"Onaj crveni konac, onaj svetlucavi, tako je "otvorio" šavove na bretelama! Još taj Vaš cik-cak rad! Vi ste čarobnica!"
Volela je Kova takve pohvale, to joj je davalo poleta za još bolje ideje, iako nije shvatala o kakvom to svetlucavom koncu govori.
Na stolici kraj kabine za presvlačenje, i dalje se budalasto smeškao mladić koji je ušao malo pre ove devojke sa bretelama na oblim ramenima. Na rubu rukava žute jakne, nešto mu je svetlucalo.
To je, ustvari, bio momenat, kada je Kova počela da zapaža ovakve pojave. Oboje su izašli, redom kojim su i došli. Najpre mladić, za njim devojka.
Jednom je došao gospodin, inženjer mašinstva, žena ga je poslala da preuzme njenu novu haljinu, koja je već imala generalnu probu, pa je smatrala da je premijera mogla i da se preskoči. Njemu je trebala popravka revera na sakou. Otišao je, plativši joj na ruke dogovorenu sumu još pre krojenja, ostavivši još na stolu, kao za čast, pride. Uostalom, svako joj ostavi tako, u igri nuđenja i tobož odbijanja. Da ne bi bilo odmahanja rukom uz Kovino - ne, nemojte, k'o Boga Vas molim, nije potrebno, svi uglavnom, ostave novac na okrugli sto u dnevnoj sobi, koja je ujedno bila i čekaonica i modni salon. Kova taj novac pokupi tako munjevito, kao da ruke nije ni koristila. Čarobnica, to je svakako bila!
Čim je nogom kročio na asfalt, umalo se, do ishoda s rušenjem, sudario sa ženom koja je ulazila u zgradu. Bila je to Milka, trgovkinja bakaluka. Tako se predstavljala. Računala je, ako profesorka engleskog jezika, inženjer mašinstva, turistički vodič, imaju titulu, može i ona. Sve je bolje od: potpukovnica, doktorova žena, inženjerica...
Sa njegovog revera je skliznula crvena svetleća linija, kao zrak od crvenig dugmeta na liftu, koje je prošetalo po mračnom hodniku. Ali, dugmad od lifta ne šeta besciljno. Taj crveni končić je smatrao da se jako lepo slaže sa crvenim ružama na bluzi Milke, trgovkinje bakaluka.
Uskoro, ako ne već sutradan (taj podatak nije zabeležen), gospodin inženjer mašinstva je došao kod Kove, s namerom, kako sam reče, da malo skrati nogavice. Smatrao je da ipak treba malo članci da se naziru. Milka je istog dana, sva zajapurena ušla, kuneći se da je ruži na njenij bluzi otpala jedna latica. Nije se uflekala, nije je kiselinom mogla obrisati, jer kiselinu nije ni koristila. Samo, sve što može da zaključi, latice, od četiri, ostadoše tri.
Inženjer mašinstva sasluša Milkinu neobičnu priću, o još neobičnijem nestanku. A onda, ustade, izvinjavajući se, uz uveravanje da se brzo vraća. Dok je Milka i dalje s Kovim prebirala po mogućnostima, može se reći pre nemogućnostima, stiže inženjer s velikim buketom ruža.
"Evo, sada su sve Vaše! Pa, ako i otpadne neka latica, ne mari."
U buketu je bilo pregršt ruža. Niko prisutan nije se usudio da ih broji. Milka se još više zarumene, pa joj lice poprimi boju tih ruža. Zacrveni se malo i Kova, jer je taj postupak inženjera, koliko god bio iznenadan i neobičan, značio i nevolju u najavi.
Jako često su se oni tako nadalje viđali kod Kove na probama. Mislili su da to niko ne primećuje, ili ih prosto, nije bilo briga za to. Ipak, izazivali su zblažnjavanje i radoznalost, onu, koja se krije iza poluglasnog : c..cc...cc .
Sve dok jednom, inženjer nije došao sa svojom ženom. Trebala joj je nova haljina za pozorište. Jako je volela nove komade, unapred, iako još neviđene. Naročito je volela, obožavala je, ono vreme pred početak predstave, kada se kaputi i mantili ostavljaju na garderobi. A tek pauzu! Defile dama u svakakvim haljinama koje su čekale ispred toaleta, što je malo kvarilo tu mondensku atmosferu, ali njoj nije. I takva joj je bila omiljena.
Kod Kove je tog popodneva prisustvovala predstavi koju joj je rođeni muž priredio, a da ni kaputvnije uspela skinuti . Ugledala je prezriv prizor - svog muža, kako drži metar oko struka Milki bakalki, kako ju je zvala. Pritom je zavirivao u podeoke na metru, a ništa od toga nije video, jer mu je pogled bio uperen u pogrešno mesto. Ah, ti magični Kovini izrezi!
Uvređena i ponižena, žena vrisnu nekim stegnutim glasom, kao da je htela da ga zaustavi, ali se on ote. Kova je bila za mašinom u trenu vriska. Virtuozno je izbegla da joj prst ne ode pod papučicu igle. Zbunio se, jer nije imao opravdanja, osim, da je to jače od njega.
Zalupila je vratima, baš kao što bi glumica u jednoj predstavi. Na rukavu je imala končić, koji je štrčao na njenom crnom kaputu.
Te večeri je u istom kaputu, otišla na izložbu slika, pošto su karte za pozorište bule rasrodate. Na ulazu je ugledala muža one doktorke koja dolazi kod Kove. On se, kao mnogi lekari, pomalo bavio slikarstvom. Njega je uzimala kao primer svom mužu, kakvo bi odelo, po ugledu na njega, pomalo umetničko, moglo i njemu da se sašije. U takvom odelu je bio i te večeri.
Ne znajući šta da učini, da li da otrči kući i sačeka muža preljubnika, koji pada na tako niske pobude...da viče na nega, da sbi čuju, ignoriše možda...preti razvodom....(a ako on prihvati)...da plače, arlauče, Da ga ubije...?! Naježi se od užasa, pa iznenada oseti nešto po koži, što beše prijatno. Čudnog li efekta. Kada stoji pored ovog čoveka, oseća prijatno bockanje po koži. Doktor...zaista je doktor. Odmah ju je izlečio! Zapodenuše razgovor o modernoj umetnosti, o kojoj baš ništa nije znala, ali je primenila znanje o alternativnom pozoroštu. U žustrini priče, koja se iz besa prema mužu, pretvorila u euforiju nečeg novog i itekako zasluženog, sa rukava joj se crveni končić premesti na njegov rub džepa.
Vreme im je u toj galeriji, već ispražnjemoj od posetilaca, trajalo, kao da je neka slika na zidu. Osećali su da su i sami u ramu te slike, zarobljeni.
Ubrzo se kod Kove, a i svuda u okolini, razotkrio i taj srećni spoj. A bilo ih je, za kratak period, još desetinu sličnih. Kao epidemija.
Kao da je taj konac pomrsio konce svakom ko je tu ušao.
Pročulo se da Kova, osim što šije odela, tako isto kroji i sudbine. Govorilo se da spaja i moguće i nemoguće. Puno mušterija je stekla najednom, a da nije znala kako da prima dalje posao. Nije stizala. Napojnice su pljuštale po okruglom stolu, a ona ih je sakupljala u vitrini njene spavaće sobe, zajedno sa nekoliko porodičnih slika u bakarnim ramovima, od kojih je na jednoj, pokojnj joj muž, zavrnutih brkova na gore. Oduvek je bio spadalo, pa je takav i ovekovečen na slicii. Voleo je šegu i smatrao da su ljudi skloni prevari, iako se kunu da nisu.
"NIkad ne bih! Ko? Ja..?! Bože sačuvaj!' Podrugivao se, ali nikada sa zlobom u sebi. Samo mu je bila zanimljiva ljudska priroda. Pomagao je Kovi oko sklapanja naručenih platna od mušterija i posle ih, kada ona izađe, mešao. Samo da bi je začikavao. Kada ga priupita da li je negde video limenu kutiju dugmadi, jer je primećivala kako često menja mesto, skroz ozbiljno joj je odgovarao : "Miš! Mišonja je krivac!"
"Kakav miš?! Šta pričaš?! Da nisi blesav, pomislila bih da si lud!"

"Miš hrabar, kao dabar,
velik nije, on je mali,
ali ništa mu ne fali
Kriška sira, šunke malko,
I jedna rupa kao šupa
da ne gleda sunce jarko.
A u šupi jedan lončić
Okačen o crven končić
Da se mota, mota, mota
Kao svet što se vrti
Sve do svoje smrti."

Umro je iznenada, od srčane slabosti, za koju nije ni znao. Ni četrdeset nije imao. Dece nisu imali, ali pored njega, deca joj nisu ni bila potrebma. Sada nije imala ni jedno ni drugo.
Bilo je tu, u toj vitrini i njenih mladenačkih bisera, u crnoj mrežici, parfem koji joj je on kupio i odavno je već ishlapeo.
Do nje je već stigao glas da je prozvaše - Kova Kovačica. Jer je, osim što je krojila, zakivala i sudbine. A ona, znala je da nije, niti to može. Zna se ko čini čuda. Da je mogla, svoju bi zakovala! Nikada to nije umela, niti je želela da se bavi ljudima na taj način. Ljudi sve to sami, pa se posle pravdaju. Uvek im neko drugi kriv!
Htela je da odagna te misli o drugima, baš kao što je često govorila:
"Znam im mere, i to mi je dovoljno."
Pomerila je malo onu sliku s mužem na njoj, da ga bolje vidi, jer joj je vid od šivenja dosta oslabio. Opet se nasmeja, glasno, onim njegovim usukanim brkovima.
A iza slike, protrča, toliko brzo, da nije ni mogla biti sigurna da to zaista, baš, baš, beše - miš!
Za njim se vukao crveni, svetlucavi konac.

Ivana Đorđević
22.april 2025.godine
u Beogradu.