Čudovište (drugi deo)

Sutradan su nas odveli kod istražnog sudije, da i on pridoda štogod sa svoje strane. Ukratko, bio je to zapravo razgovor gluvih sa unapred poznatim ishodom. Tip me je tako gledao kroz naočare ala Rip Kirbi kao da će svakog trena da skoči i da me me odalami. Može biti da, sledstveno svom pozivu, taj gospodin ima prefinjeno osećanje za pravdu i pravičnost, palo mi je na pamet usput, dok nam se sve više smešio zloglasni ce ze u Bačvanskoj. Zloglasna prdekana. Još jedna najmrskija rupa u gradu, koju je trebalo prevaliti preko leđa na mom pokajničkom putu izbavljenja iz pakla koji sam sâm sebi napravio. 

Ta rupa nam je bila dom sve do suđenja. I tu sam od advokata Milića Barjaktarevića, dalekog rođaka nekog ćaletovog poznanika, koga su moji angažovali da mi bude branilac, konačno saznao za šta me terete. Ubistvo iz nehata, tako je stajalo u optužnici. Tako je stručno, pravnički bio okvalifikovan moj nasrtaj na onog nesretnika Cvancika.

Prepad, pa potom ubistvo! 

On se bio usrao od straha kada sam ga odalamio, dobio je ifarkt i izdahnuo na putu do bolnice. A ja sam najpre okrivljen, a  potomi optužen za njegovu smrt.

Nije mi se pisalo ništa dobro. Barjaktarević mi je govorio ako prođem sa pet kuka da mogu da stavim prst u uvo i da pevam.

– Pet kuka?! Kojih pet kuka, sunce ti jebem! – poludeo sam bio načisto – Zar da trunem u ćuzi u svojim najlepšim godinama?!

– Ako se budeš dobro vladao, možda izađeš i ranije.  –  sto puta mi je ponovio.

A koliko ranije, nije znao da mi kaže. To navodno zavisi od milion faktora. Kojih to milion faktora?

– Rano je sad da pričamo o tome, sačekajmo najpre suđenje, mladiću. – I to mi je sto puta ponovio, pošto nikako nije moglo da mi uđe u glavu da najpre treba da skapam, čekajući da neumoljivo lice pravde kaže svoju poslednju, a potom da trunem dok budem okajavao grehe na nekom mestu sličnom ovom, dok ne propištim majčino mleko.

– Pet kuka, i to u najboljem slučaju! Tako ti je to, mladiću, kada imaš posla sa zakonom!

Jebem ti takvog advokata, svaka druga reč bila mu je –zakon.  I stvarno, užasno mi je nervirao taj Barjaktarević. Da se on pita, odrapio bi mi najmanje deset godina. Zar moji nisu mogli da nađu nekog razumnijeg, nekog ko više drži do pravde a manje do zakona? – pitao sam se uzalud. 

Trebalo se pomiriti s tim da je sad nemoguće popraviti učinjeno. A to nije nimalo lako.

Nije mi bilo do života. Čekao sam na suđenje, moleći se da me pojede crni mrak pre nego što čujem presudu. 

Ipak! Imali smo sreće koliko smo teški, pa i više od toga. Sva trojica. Naročito ja koji sam najviše zasrao i kome se stvarno ni najmanje nije pisalo dobro. Kome se izvesno smešilo onih jebenih pet kuka u najboljem slučaju, i to samo ako mi sam Gospod priskoči u pomoć.

Ispostaviće se na suđenju da je taj „Gospod“ niko drugi do Žapčev strikan, premda to, iz razumljivih razloga, nigde nije bilo pomenuto. Dobričina jedna, taj Žapčev strikan, viđao sam ga kod Žapca na slavi, svakog Đurđevdana. Veseljak je to kakvog nema. I taj Žapčev veseljak dobričina strikan bio je neki mnogo važan šraf u DB-u i na jebi si mater sa sve jednim od najvećih muda u državi, a o čemu niko od nas pojma nije imao – to smo tek kasnije saznali, kad je stvar legla, što se kaže. Biće da je taj tip svojski zadužio poprilično njih što se šepure na visokim pravosudnim funkcijama, onih vrlih čika što brinu o sprovođenju zakona i kaznenoj politici, pa je naše suđenje proteklo da ne može biti bolje. Istinu govoreći, bila je to najobičnija farsa a ne suđenje. Otprilike kao da smo moji drugari i ja uhvaćeni u malo većem nestašluku nego što je normalno za naše godine, pa čike mimo svoje volje moraju da nam odrape koju po turu. Tako su se i ponašali, naročito onaj glavni čika, od čijeg pogleda sam najviše strepeo, izgledao je tako umorno kao da tri noći oka nije sklopio, više je biljio u sat nego u sudske spise. No, što se nas bar tiče, čike su i više nego savršeno obavile svoj domaći zadatak. Ja sam prošao sa četiri godine zatvora, kako mi je kasnije objašnjeno, nije moglo manje. A Žabac i Šekspir dobili su po šest meseci i godinu dana uslovno.

Naše sreće, Bože dragi! Samo što nismo zaigrali kolo nasred sudnice. Izljubili smo se i onda svako na svoju stranu. Njih dvojicu su odmah pustili kući, a mene su vratili natrag u ce ze. Ispraćenog odsutnim pogledima mojih, videlo se to, prilično oronulih roditelja, koje nisam imao snage u oči da pogledam. 

Dva dana kasnije otpremili su me u zloglasnu Zabelu kod Požarevca, da tamo okajavam grehe. I tu sam proveo nekoliko najglupljih godina u svom životu. Ne kažem da to nisam i zaslužio.

Odlomak iz romana „Vrata podzemnih voda”