Čuvaj me

Ilijana je po rođenju ostavljena ispred prihvatilišta za nezbrinutu decu. Bila je u korpici i uvijena u roze ćebencetu sa porukom izvinjenja u kojoj je pisalo: "Ti si jedno nevino biće, ne zameri mi što sam te ostavila. Morala sam. Možda se nekad ponovo pojavim u tvom životu. Neka te prati zdravlje i sreća." U potpisu, "Voli te tvoja majka, nikad te neću zaboraviti."

Njena majka bila je jako mlada kada je ostala trudna i nije htela da osramoti porodicu. Na njoj se nije primećivalo da je trudna, izgledala je sasvim normalno. Koliko i uplašena, ali i srećna što nosi jedan život u sebi, strepela je od porodice i tadašnjeg momka. Odlučila je da svom nerođenom detetu podari život. Ali život bez nje. Kako je mesec za mesecom odmicao, odlučila da je ostavi na pragu pred pravim vratima gde će biti zbrinuta.

Rastanak je bio bolan, zavolela je to malo biće, iako je samo kratko bila sa njim. Ostavila je usnulu, zatim otišla celim putem plačući i ne okrećući se. Dan je provela u svojoj sobi plačući i bez volje za životom. Učinila je jako lošu stvar. Da porodica ne bi nešto primetila rekla je da je raskinula sa dečkom. Nisu je dirali, pustili su je da odboluje. Ali ona je znala istinu, njeno srce se slamalo bola koji nikad nije prestao.

Par meseci se tako rastajala sa životom, ujedno razmisljajući kako je njeno dete. Nikom nije rekla za to. Skrivala je svoju veliku tajnu. Polako je morala da se pribere i nastavi dalje. Teško, ali morala je. Završila je srednju školu, a zatim se zaposlila. Kad god bi videla neku devojčicu setila bi se svog deteta, pitajući se kako sada izgleda. Da li je porasla? Da li su joj novi roditelji pružili puno ljubavi? Imala je bezbroj pitanja u glavi, ali bez odgovora. Svaki dan je živela želeći da se što pre završi. Da se vrati u osvoju osamu, gde bi lezala grleći samu sebe zamisljući da grli svoje dete. Ustajala bi sa mišlju da će im se putevi jednog dana ukrstiti.

Udala se, ali nije imala dece. Čeznula je za tim. Često je mislila da ju je Bog kaznio zato što je ostavila dete koje je rodila pre mnogo godina. Godine su prolazile. Petnaest godina je prošlo. U međuvremenu Ilijana je još uvek bila u prihvatilištu za nezbrinutu decu. Porasla je znajući da je ostavljena. Sve što ima bila je poruka koju verno čuva. Nije bila poput druge dece, već povučena i vrlo tiha. Nije se družila sa drugom decom, bila je potpuno sama sa svojim mislima. Pitajući se zašto ju je majka ostavila. Te misli stalno su joj se vrtele po glavi, ali nikad ne bi našla pravi odgovor. Kako je stasala u devojku, odlučila je da završi školu i zaposli se

Čim je napunila osamnaest, napustila je prihvatilište i pošla svojim putem. Želeći da ostavi prošlost iza sebe, često joj je u teškim trenucima falila majka da je posavetuje, uteši i zagrli. Sve svoje probleme rešavala je sama i tako prerano odrasla. Sa osamnaest godina već je bila mnogo zrelija od svojih vršnjaka. Prolazeći ulicom i razgledajući oko sebe, videla je oglas u novinama na štandu da traže podstanara. Kupila je novine, potom se uputila u tom pravcu. Stigavši tamo, naišla je na stariji par koji izdaje stan. Popričala je sa njima i objasnila im svoju situaciju rekavši da će što pre naći posao da bi plaćala stan. Zgranuti njenom tužnom pričom pristali su. Bila je presrećna što je konačno imala svoj krov nad glavom.

Stan je bio mali i namešten. Malo predsoblje, kuhinja, spavaća soba, kupatlo i mala terasa. Sasvim dovoljno za nju. Imala je vrlo malo stvari. Provela je dan u stanu još uvek ne verujući da je stvarnost. Pao je mrak bilo je vreme da krene na spavanje. Zaspala je mirnim snom. Probudilo je jutarnje Sunce koje se probijalo kroz zavese. Ustala je sa voljom za dalje, skuvala kafu, istuširala se, na brzinu popila kafu i doručkovala. Potom se obukla, proverila šporet, zaključala vrata stana i krenula u potragu za poslom.

Iako je grad malo znala, dobro se snalazila. Što se posla tiče nije birala, radila bi bilo šta samo da radi i bude zaokupirana nečim da bi skrenula misli sa svoje tužne sudbine. Prolazeći pored brojnih lokala zapazila je natpis na prozoru jednog da traže konobaricu. Pročitala je natpis i zatim ušla da se raspita. Razgovarala je sa gazdom i potom dobila posao. Objasnili su joj gde se šta nalazi i kako se koristi. Počela je odmah da radi. Dali su joj kecelju, blokče i olovku da bi zapisala narudžbine. Zatim je ušla mušterija. Odmah je otišla da ih usluži. Bila su to dva bračna para, ljubazno ih je upitala šta žele. Zapisala je narudžbine potom otišla da bi se vratila posle pet minuta sa narudžbinom na poslužaoniku. Radila je u restoranu brze hrane od rano izjutra do kasno uveče. Nije se žalila što je po ceo dan na nogama. Jedva je čekala da uzme svoju prvu platu u ruke. Sa prvom platom je odmah platila stanarinu, kupila hranu i nešto malo stvari i ličnu higijenu. Nakon nekoliko dana primetila je jednog mladića kako često dolazi sam u restoran brze hrane. Pitala se zašto je tako lep mladić sam. Nije htela da ga direkno pita bilo ju je sramota.

Usluživala ga je, par puta je bio kulturan i fin prema njoj. Čak bi joj ostavio i napojnicu. Pre nije obraćala pažnju, ali joj je ovaj momak zapao za oko. Nešto u njemu bi je jako privlačilo. Nije tačno znala šta. Svoja osećanja je skrivala duboko u sebi, ne želeći da bude povređena i opet ostavljena. Imala je taj strah koji ju je sprečavao da nekoga upozna. Ali, neka sila ju je vukla ka tom mladiću. Mladić ju je odmah primetio, ali joj to ni sa čim nije odavao. Video je u njenim očima uplašenost i strah. Rešio je da dolazi svaki dan ne bi li je vremenom kroz razgovor opustio i dopro do nje. Njegov plan je upalio, polako se opuštala u njegovom društvu.

Kako je vreme prolazilo, upitao je da izađu. Pristala je. Otišli su na čaj. Vremenom mu se otvorila i ispričala svoju životnu priču. Razumeo ju je. I on je bio dete bez roditelja, ali je imao sreće. Usvojili su ga i školovali dobri ljudi. Spojila ih je ista nit sudbine. Postali su nerazdvojni par.

Jedne večeri, ležeći u njegovom zagrljaju, rekla mu je: "Čuvaj me u tvom zagrljaju, osećam se zaštićeno i sigurno. Čuvaj me i čuvaću te."