Foto: 
Figures Ambigues

Čuvar

Jesenje poigravanje sunčevih zraka odigravalo se na licu devojčice koja se veselo igrala u bašti svog detinjstva. Često je ostajala sama kod kuće i navikla je da bude u blizini. Imala je đake-raznovrsno kamenje, učionicu-maleni popločan deo pored ulaznih vrata i naravno tablu-zid na kojoj crtala sa parčetom odlomljene cigle. Bila je srećna, zaigrana u svom prelepom svetu mašte. Sunce ju je mazilo, vetar golicao razbacujući joj kosu koju je ona važno sklanjala sa ozbiljnog lica, jer je taman htela nešto da kaže svojim đacima , a taj bezobrazni vetar je baš sad našao da se igra. I sve dok je osećala toplinu sunčevih zraka bila je bezbrižna, ali kada je sunce već počelo da zalazi osećala bi tihu jezu. Još nema njenih roditelja, ni brata, ni tetke...neće valjda dočekati mrak ovde, sama? Ipak, uporno bi čekala tu, ispred kuće, nadajući se da će svakog trena neko od njenih da se pojavi. Čula je kako pada lišće sa njene voljene trešnje, čula je i nečije  korake i škripu vrata i govor kamenja i udarce svog malenog srca ...na kraju, skoro bez daha je buljila u mrak zaleđenog pogleda. Da ne bi umrla od straha, obratila se svojim đacima, koje više nije ni mogla da vidi :

„Dobro“reče ona kao smireno“sada ćemo da pevamo!“ Počela je drhtavim glasom samo njoj znanu pesmicu o suncu. Tiho, stidljivo pevušenje se pretvorilo u sve glasnije odvajanje slogova.

„Sun- ce mo- je mi- lo...“ dok se drala  sa suzama u očima, očajna i uplašena, čula je sa druge strane glas  kao odgovor njenom strahu „ sun-ce mo-je mi-lo“ ... Bilo joj je čudno, jer nikada ranije tako nežan glas nije čula.

„Gde si se sa-kri-lo?“,zapeva ona još jače. „Gde si se sa-kri-lo oooo?“odjeknu umilni glasić... Nadpevavanje je trajalo još neko vreme i njoj je ta nova igra bila razlog da sa osmehom dočeka svoje roditelje. Strah je već odavno bio nestao.

......

Jutro. Devojčica je sa sjajem u očima pokušala majci da objasni šta se to sinoć desilo i zašto se nije plašila mraka dok ih je čekala.

„I onda je neko pevao za mnom, lepo sam čula taj divni glas...“sva uzbuđena i važna reče.

„Naravno,“ kroz smeh reče majka“ to je bio odjek tvog pevanja ludo jedna, no, svakako je dobro da se nisi uplašila!“ Odjek? Nemoguće, pomisli mala, to nije bio moj glas. Skočila je hitro i stala na ono isto mesto od sinoć. Jutro je bilo tiho, još bez gradske buke i komšijskog dovikivanja. Počela je jasno i još lepše da peva svoju pesmicu. Majka je radoznalo stala iza nje, ne ometajući je, jer je znala da su bolna rušenja dečjih snova, ne znajući da su isto tako divna i neočekivana buđenja radosti kod onih koji su prestali da maštaju.

Devojčica je veselo pevala. Ali, odjeka nije bilo. Samo je sunce nekako sijalo jače i na devojčicinom licu izmamilo najveći i najlepši osmeh kao njenu najdublju zahvalnost.  

Komentari

Komentari